Вести

Intervju sa Karlom del Ponte, objavljen u današnjem prilogu ljubljanskog „Dnevnika”, počinje opisom tužiteljkinog detinjstva kada ju je majka vozikala engleskom sportskom limuzinom „MG” s otvorenim krovom po švajcarskim Alpima, pa je automobilizam u devojaštvu prerastao u strast prema „poršeima” i auto-trkama.

Pošto je ovim pokazano da je haška tužiteljka „naviknuta na moć i brzinu” a „uporna kao lovački pas”, sledi zaključak da se pred kraj osmogodišnjeg mandata u sudu za ratne zločine na području nekadašnje Jugoslavije „suočava s besom, koji proizilazi iz nemoći”.

Na pitanje da opiše tok jugoslovenskih ratova na osnovu dokumentacije koju je prikupila, Del Ponte kaže: „To nije bio rat, već oružani konflikt. Odmah posle Titove smrti država je počela postepeno da se raspada, a Milošević je uočio pokrete koji su najavljivali nastanak novih država.

Srpsku državu je hteo da očuva na što većoj teritoriji. Šta učiniti? Srbe u Hrvatskoj i u BiH štitio je kako bi očuvao veliku Srbiju. Radilo se o veličini Srbije. O tome imam i lično mišljenje. Do konflikta dolazi zbog pojedinaca i njihove želje za vlašću. Ovi su iskoristili etničke mržnje koje su istorijski uslovljene i koje su došle izdaleka. Možemo da ih uočimo sve do Prvog svetskog rata. Ali to je bila samo žeravica koja je tinjala. Da bi se rasplamsala, morali su na vlasti biti ljudi koje brine samo da vlast ne izgube i za to su spremni sve da učine. Takvi potpiruju konflikte. Eto, to se desilo. U svakom oružanom konfliktu dese se zločini… U ovom konfliktu videli smo sve zločine koje međunarodno pravo sankcioniše”.

Na primedbu lista da „u Sloveniji toga nije bilo”, Del Ponte poziva savetnika Antona Nikiforova i pita: „Antone, šta se tačno tamo desilo? Mesto se zvalo Holmec”. Nikiforov: „Istraživali smo taj slučaj, Neva Miklavčič-Predan iz Helsinškog monitora Slovenije prva je rekla da su i tokom slovenačkog rata počinjeni zločini i da je bilo slučajeva likvidacije zarobljenika koji su se predali s dignutim rukama. Navodno dva Srbina i Makedonac. Slovenački veterani su je tužili… a ona se žalila da nema ko da je štiti”.

O individualizaciji krivice i Srebrenici (je li to bio kapitalni zločin?) Del Ponte tvrdi da je „Srebrenica genocid, najgori zločin”, a po pitanju neproporcionalnosti dosuđenih kazni – jer su Karadžić i Mladić na slobodi – „pa čemu onda suditi Naseru Oriću?”, izbegava odgovor i raspreda o „različitim kaznenim odgovornostima” uz napomenu da se „slučajevi razlikuju po veličini i tipu zločina”. Jesu se „u okolini Srebrenice 1992–95 dešavale određene stvari gde je glavni bosanski komandant bio Orić”, zato ga je optužila, iako je stepen težine zločina (u poređenju sa Mladićevim) „potpuno različit”.

Neizbežna tema bio je i Rupelov predlog da Srbija počne pregovore sa EU, iako Mladić nije uhapšen. „Posle Miloševića, Karadžić i Mladić su najodgovorniji za zločine počinjene u Jugoslaviji. Baš zbog njih osnovan je ovaj sud, a Srbija nije ispunila uslov EU… Bila sam šokirana kada sam čula da Rupel priča o obnovi pregovora sa Srbijom. I veoma iznenađena i razočarana Rupelom… Srbija koja štiti ratne zločince ne sme da načini ni korak ka Evropi!”

„Tako smo došli u situaciju da neki govore: ,Jadna Srbija’. Kad to čujem – poskočim sa stolice! To nije moguće! Zar jadna što je izgubila Crnu Goru? Ili što gubi Kosovo? Zato jadna Srbija? Đavola! Kakva jadna Srbija? Dok se ne reši ratnih zločinaca i ne prestane da ih tretira kao heroje, nema pameti za ulazak u EU. Nema kulturu za ulazak u EU. To bar slovenački političari moraju znati”.

Zbog presude Međunarodnog suda u Hagu Del Ponte optužuje Srbiju da upravo „krši međunarodnu konvenciju o genocidu, jer ne hapsi Mladića i Karadžića” koji su uz Miloševića, „kome je suđeno, ali je umro”, najodgovorniji za genocid u Bosni, stoga „pravda nije zadovoljena”, a EU „ne čuje taj signal iz Haga”.

Neće ni da pomisli da Karadžić i Mladić možda ne budu uhapšeni. „To mora da se desi pre septembra 2007, dok sam ja još ovde.” U suprotnom će Savet bezbednosti morati da „produži mandat suda i posle 2011. godine, ili da odredi ko će im suditi”.

Što se tiče suđenja Ramušu Haradinaju: „Na početku procesa protiv Haradinaja rekla sam da ću povući optužnicu ako budu nestajali svedoci. Nisam to učinila jer se nadam da ću moći da predstavim sve dokaze. Što je problem, jer je Unmik na Kosovu pre svega zadužen da održava red i mir. Kad mi zatražimo saradnju – postajemo faktor koji strašno smeta. Hapšenje Albanaca tamo je politički veoma uznemiravajuće. Unmik je suočen s kontradiktornim zahtevima – to je, s jedne strane, saradnja s nama, a s druge red i mir na Kosovu. Saradnja s nama remeti red i mir”.

Najveću satisfakciju predstavlja joj zadovoljenje pravde za žrtve, a najviše se uzbudila kad je 1999. došlo 300 žena iz Srebrenice a obezbeđenje nije htelo da ih pusti. „Sećam se, kao da je juče bilo. Stajala sam na vratima i sa svakom se rukovala. Tad sam osetila strašnu odgovornost koju imam prema žrtvama – ja sam im bila jedina nada. A Milošević je bio u Beogradu na položaju predsednika države.”

Ima mišljenje i o suđenju Huseinu: „Prvo mi se nimalo nije dopalo da su ga obesili dok je protiv njega tekao još jedan proces. Tako se ne radi. Odgovornost Sadama Huseina bila je mnogo veća, zato su morali da ga održe u životu i da mu sude za sve što je učinio… To nije bio pošten proces. Da je bio ovde, kod nas, dala bih mu priliku da slobodno priča i da se brani. Tako kao što smo to omogućili Miloševiću”.

Na primedbu da je Huseinu na kraju uspelo da postane žrtva, Del Ponte odgovara da Miloševiću to nije uspelo, jer mu se tokom procesa nije dogodilo ništa što bi mu omogućilo da igra žrtvu. „Baš naprotiv – mogao je da drži političke govore i branio se koliko je hteo. Nismo mogli da ga osudimo, jer je prvo umro”.

Svetlana Vasović-Mekina za Politiku