Вести

Hrvatska Vlada je otvorila izložbu u sistemu logora smrti Jasenovac 27 novembra 2006.[1] Ja sam kritikovao kako je uradjena ova izložba.[2] Na moju kritiku je odgovorio Dr. Efraim Zurov (Dr. Efraim Zuroff ) iz Vizentalovog Centra (Wiesenthal Center).

On je osudio ovu moju kritiku.[3] Da bismo prosudili o čemu se radi najbolje je da pitamo za mišljenje same preživele Jasenovca. Iako je nekolicina preživelih prisustvovala ceremoniji otvaranja izložbe, njihova mišljenja nigde van Balkana nisu pulikovana. Nama je posebna čast da publikujemo ovaj intervju sa Smiljom Tišmom u kome ona govori o samoj izložbi kao i stvarima vezanim za izložbu. Gospodja Tišma je i sama kao dete bila logoraš u logoru smrti koji su organizovali klero fašisti – ustaše. Danas, ona je Predsednik Udruženja Preživelih.

Džared Izrael, Urednik Carevog Novog Odela, 17. Mart 2007

1. Izložba u „muzeju“ Jasenovac je nedostupna i neshvatljiva.

Jovan Skendžić: Da li biste imali vremena da nam prenesete Vase utiske sa otvaranja izložbe u Jasenovcu?

Smilja Tišma: Kako da nemam vremena? Vreme bih nasla i kad ga ne bih imala – po svaku cenu.

Evo, da Vam kažem. Taj muzej nije muzej. Oni to predstavljaju kao da je to muzej. Kao da je to nova postavka. Ulazite u mracne hodnike i prostorije. Sijalice su pored tzv. eksponata. Tu, na monitoru, se vrte slike. Vama se pokazuju slike – recimo transport unesrecene dece. Jadne, bedne dece. Vi ne znate ni ko su ta deca, ni gde idu, niti odakle idu, ni cija su to deca. Ne znate sta se dogadja ni gde se to dodadja.

Na drugim mestima morate da sednete; da se povijete sasvim pri dnu, uz parket. Tamo su postavljene sijalice. Vi morate da se sagnete, ako ste u mogucnosti. Prvo Vi morate da primetite to svetlo pa da se sagnete da biste procitali nesto sto ce se pokazati na tim monitorima, koji Vi trebate da cekate da se vrti desetak minuta da se tu nesto pojavi, a onda brze, bolje da to procitate. Dakle, sve to je potpuno neorganizovano i nesinhronizovano.

Sve je to sasvim nedostupno jednom obicnom, prosecnom coveku a da ne kazemo ljudima starim, iznemoglim koji su i inace pod teskim stresom kada dodju da tu vide kako su tamo njihovi najmiliji stradali.

2. Izložba lažno umanjuje broj žrtava Jasenovca i namerno trivijalizuje genocid koji je izvršen nad Srbima.

Tišma: Na drugom mestu, sasvim slucajno, primetila sam jednu tablu na kojoj je pisalo da je u tome logoru stradalo 69.000 ljudi. Srbi su na sedmom mestu, po redosledu, na toj tabli sa 39 hiljada i neka stotina. Ispred njih na listi su Slovenci, Slovaci i tako dalje, iako su pripadnici ovih naroda mali procenat od ukupnog broja žrtava. Takodje njih su ubijali zbog njihovog politickog stava a ne zato sto su bili pripadnici tih naroda. Stotine hiljada Srba je medjutim pobijeno u ociglednoj nameri da se Srbi u potpunosti eliminišu kao narod.

3. Na izložbi se ne spominju ustaške vodje, ne prikazuje se užasno orudje kojim su ubijali i ne iznose se dokazi o ključnoj ulozi Katoličke Crkve.

Skendžić: Da li su izlozena orudja kojima su ustase ubijale, kao na primer nozevi, maljevi,… Mozda lanci?

Tišma: Ne. Fizicka orudja koja su ustase koristile da ubijaju ljude se ne mogu nigde videti. Nigde. Ja sam prisustvovala i ranijim izlozbama koje je organizovala Hrvatska Vlada. Bila sam 2004 i 2005. godine. Te izlozbe su bile iste kao i ova sada. Nigde i nikad nisu prikazali ustaska orudja smrti. Nigde ti artifakti, taj dokazni materijal nije prezentiran.

Skendžić: Da li su prikazani drugi dokumenti kao na primer pisma hrvatskih svestenika, njihove crkvene novine ili izjave sa sudjenja zlocincima nakon rata, iz kojih se vidi uloga Katolicke Crkve i njihovog svestenstva kao i njohov blagoslov ustasama da nastave sa zlocinackim aktivnostima? [4]

Tišma: Ne. Nista nije ni spomenuto.

Skendžić: Da li su bar prikazali mapu NDH ili kakav podatak o Poglavniku Paveliću? Ima li bar njegovih fotografija na zidovima i panelima?

Tišma: Nema. Nema ni fotografija Pavelića a jos manje njegovih doglavnika.

4. Sledeći ustaški primer, izložba namerno stvara pogrešan utisak da je Jasenovac bio – ‘radni logor’.

Skendžić: Da li se bar kaze da je Jasenovac bio logor smrti?

Tišma: Ne. Naprotiv, kazu da je to bio radni logor.

Skendžić: Oni otvoreno kazu da je to bio radni logor!?

Tišma: Da. To isto pise u njihovoj brosuri. Isto su rekli i u svojim govorima na svecanom otvaranju.

Ja sam pisala o tome. Kakav je to bio ‘radni logor’ kad su u njega odvodili cak i decu, tek rodjenu decu, pa i nerodjenu u utrobi majke – i to u nameri da ih ubiju tamo? Ja sam bila odvedena u Sisak [logor na oko 160km od Jasenovca]. Tamo je bila jedna ogromna prostorija u kojoj su odvajali decu od majki. Neku decu su usvojile ustaske porodice. Druga su odvodjena u Jasenovac. Hiljade, ukljucujuci i mene, moje dve sestre i brata. Slali su ih u Jastrebarsko; u logor organizovan – samo za decu. Da i ne spominjemo sami Jasenovac, Staru Gradisku, Sisak i ostale logore.

Ujedinjene Nacije su proglasile 27 januar za Dan Secanja na Holokost. Ove godine, za taj dan, rpska Vlada i Jevrejske organizacije su priredile komemoraciju u Beogradu. Gospodin Cadik Danon, bivsi logoras Jasenovca – on je tamo proveo 17 meseci sve dok nije pobegao 1943. godine – je tamo odrzao govor. Braco – to mu je nadimak – je rekao da su krajem rata Hrvati uspeli da izbrisu sve tragove Jasenovca. Ovih dana su to ponovo ucinili, ali na novi nacin: ni jedan od ustaskih alata za ubijanje, njihovi teski maljevi, nozevi, pec za ciglu u kojoj su spaljivali zive, potpuno svesne ili polumrtve ljude – nista od toga nije izlozeno niti se moze videti ili procitati na toj izlozbi.

Skendžić: A sta je bilo sa zloglasnim, izmontiranim fotografijama koje su same ustase uzele da bi Medjunarodnom Crvenom Krstu [u toku rata] lazno predstavili Jasenovac kao radni logor? Da li su te fotografije prikazali na panelima?

Tišma: Ne, nista od fotografija nije ostalo. Nema ni fotografija koje su bile stalno izlozene u muzeju pre raspada Jugoslavije. Nema nikakvih fotografija na panelima. Ponavljam, morate da stojite kraj nekog od monitora i cekate da se neke fotografije pojave ali te su tada cesto prikazane bez ikakvog teksta tako da posetilac ulazi i nekakav prostor i gleda nesto a onda izlazi bez da ima pojma gde je bio i sta je video. Sve je to dobro osmisljeno u jasnoj nameri da se kamuflira zlocin i zlocinci; da se kamuflira ko je to cinio i kako ili zasto je to cinio. Braco Danon je spomenuo u svome govoru da su ustase uzivale u svome zlocinu. Kasapili bi zrtve i sve bi cinili da zrtve dugo i mucno umiru – cak satima. Izlozba sve to krije. Organizatori su to odradili najbolje sto su mogli ne bi li predstavili Jasenovac kao radni logor.

5. Komisija Muzeja je kontaktirala Organizaciju Preživelih i napravila planove – da bi ih na kraju šutnula.

Skendžić: Vi ste bili veoma hrabri da uopste idete tamo, i to na mesto gde ste ranije patili.

Tišma: Oni su nas pozvali, zvanicno. Organizatori Muzeja su kontaktirali nasu Organizaciju Prezivelih u Beogradu i predlozili su nam da im pomognemo oko izlozbe. Mi smo pristali da oni filmskim kamerama snime izjave deset ili petnaest logorasa koji su preziveli razne ustaske logore smrti: Jasenovac, Jastrebac, Stara Gradiška, Sisak, Jastrebarsko.

Oni bi, o svome trosku, poslali kamermana negde maja, najkasnije sredinom juna 2006. Ja sam pronasla prezivele koji su bili spremni da svedoce. Ljudi su postali nestrpljivi i poceli su da pitaju kad ce to biti. Pozvala sam muzej ali niko nije odgovarao. Pisala sam dva pisma Nataši Jovičić, Direktorki izlozbe. Niko nije odgovorio.

Uprkos tome mi smo otisli na otvaranje. Troje nas je predstavljalo nasu Organizaciju Prezivelih: ja, kao Predsednik, gospodin Dragoljub Acković, predstavnik Roma, sin prezivelog i gospodja Brigita Knežević, koju su ‘uhapsili’ kao dete, kad joj nije bilo ni punih dve godine starosti, i odveli je u logor Jastrebarsko. Nju su kasnije usvojili tako da je prezivela. Sve u svemu bilo je nas oko 40 do 50 prezivelih prisutno na otvaranju.

6. Na svećanom otvaranju preživele su prvo zanemarili pa posle čak i maltretirali.

Skendžić: Da li su Vas pitali da odrzite govor?

Tišma: Nisu cak ni spomenuli nase prisustvo.

Skendžić: Da li su bar rekli – ‘Evo imamo ovde prezivele medju nama’?

Tišma: Govornici se nisu nama uopste obratili niti su prisutnima spomenuli nase prisustvo.

Dosli smo po pozivu. Dali su nam nalepnice sa imenima. Receno nam je da ce nakon govora Predsednika Mesica i nakon govora Sanadera biti presecena vrpca a odmah potom cemo mi preziveli biti prvi koji ce uci u muzej. Navodno, trebalo je da budemo vazni, medjutim kada je doslo vreme da se udje u muzej, mi smo bili medju poslednjima. Nas su jednostavno izgurali.

Bili smo na nekom betonskom platou ispred muzeja. Nakon govora, masa nas je odgurnula. Neki od nas su odgurnuti na travnjak. Neki su i pali u blato. Padala je kisa par dana pre toga pa smo bili pokriveni blatom. Mi smo bili medju poslednjima koji su uspeli da udju u muzej.

Nakon sto smo usli, mnogi od nas nisu mogli da se orijentisu. Kao sto sam Vam rekla, hodnici su jedva bili osvetljeni.

7. Navodno, na izložbi je posebna pažnja posvećena žrtvama kao pojedincima, u stvari čak ni njihova imena nisu bila lako čitljiva. 

Skendžić: Dr. Milan Bulajić, osnivac beogradskog Muzeja Zrtava Genocida, je 2004. pisao da su hrvatske vlasti organizovale izlozbu u Jasenovcu na takav nacin da se namerno izbegne prikazivanje orudja zlocina i fotografija ustasa – zlocinaca. Ovakvo sakrivanje dokaznog materijala, oni pokusavaju da opravdaju apsurdnim tvrdjenjem, kao sto rece Direktorka nove postavke Jasenovacke izlozbe Nataša Jovičić da, „‘Mi ne zelimo da opravdavamo ubistva, vec zelimo da podsetimo na zrtve.’“[5] Suludo. Kao da neko opravdava zlocin ukazavsi na to ko ga je i iz kojih pobuda pocinio. Ovo je medjutim, sasvim u skladu sa onim sto ste do sada rekli, a to je da oni namerno izbegavaju da posetioca informisu o ustaskim zlocincima, njihovim zlocinima kao i pobudama, a posebno izbegavaju da spomenu fanaticnu ulogu Katolicke Crkve koja je opravdavala i podstrekavala zlocine a sada lazno predstavlja Jasenovac kao – radni logor.

Nakon sto je izlozba otvorena 27 novembra, Associated Press citira Natašu Jovičić rekavsi da, sto se tice liste koja sadrzi tih 69.000 imena koju ste spomenuli, „Namera liste je da ‘ukaze na zrtve prikazavsi njihove licne sudbine, njihove planove i nadanja, kao i sve sto je u njima unisteno kada su im zivoti oduzeti.’“[6] Associated Press onda citira predstavnika Americke Vlade koji ima ulogu savetnika Holokost Muzeja u Vasingtonu, a koji se lako slozio sa gospodjom Jovičić, dodavsi – „jako je vazno predstaviti pojedinacnu zrtvu. ‘Jer tu se kaze o meni, o tebi, o svakome. Tu se govori o ljudskim bicima.’“[7]

Dakle moje pitanje je da li su uspeli da prikazu to „stradanje pojedinca kao zrtve“?

Tišma: Nemam pojma o cemu to oni govore. Ta lista od 69.000 ne sadrzi nikakve detalje o tome kako je zrtva stradala, jos manje kako su unistili cele porodice. Sto se tice imena pojedinacnih zrtava, njih mozete da vidite. Okacili su ih, visoko u vazduh i sada lelujaju na nekim plasticnim plocicama tako da niste u stanju da ih procitate. Uz imena su dati i nazivi geografskog podrucja odakle poticu – Slavonija, Kozara, Kordun ili Lika, ali nigde ne pise iz kog naroda poticu ove zrtve – da li su Srbi, Jevreji ili Roma. Mozda su neka imena i od tih postenih Hrvata. Mi procenjujemo da je bilo oko 0,3 posto Hrvata medju logorasima. To je tri na hiljadu.

Ponavljam, te tanke plasticne plocice su okacene visoko gore, iznad glava. Sabijene su jedna do druge i vazduh struji kroz otvorene prozore i leprsa ih okolo tako da je nemoguce citati njihova imena.

Skendžić: Pa izgleda da je sve to jedan neopisivi bezobrazluk?

Tišma: Gore nego bezobrazluk. Ja sam se prosto osecala kao da su me otrovali. Danima nakon toga sam se tako osecala. Cim sam se od toga oporavila, pisala sam o tome. Moje pismo koje sam pisala u ime Organizacije Prezivelih je objavila Politika.[8] Iako sam morala da ga skracujem dva puta da bi ga publikovali, zadovoljna sam da su ga objavili makar u toj skracenoj formi ali na cela tri stupca a sto je za njih neuobicajeno. Objavili su ga u rublici pisama citalaca „Medju nama“ i ukljucili sve od najznacajnijih cinjenica. Zadovoljni smo koliko je izaslo i kako je izaslo. Clanovi organizacije su ovime takodje bili zadovoljni.

Sve ide ovde vrlo tesko. Vrlo tesko. Ova Vlada Srbije se ne usudjuje da ucini bilo sta. Nikakve pomoci od njih nemamo. Kao da smo stranci u sopstvenoj drzavi. Ima nas jos oko hiljadu prezivelih koji smo jos u zivotu. Skoro svi smo bili deca u vreme kad su ustase vrsile genocid. Jedino su gospodin Josip Erlih i gospodin Stepanović preostali od onih [malo starijih] koji su se probili iz Jasenovca a koji su jos u zivotu. Negde oko pet ili sest od tih starijih prezivelih Jasenovca jos uvek ima medju nama.

8. O ustaškom masovnom ubijanju dece i o dokumentima koje je sakupio Dragoje LukićSkendžić: Mislim da ljudi van Jugoslavije nemaju pojma o tome da su ustase poslale u logore tolike hiljade dece.

Tišma: Najmanje 56 do 60 hiljada je pobijeno. Pretpostavljam da ste culi za gospodina Dragoja Lukića koji je sakupljao informacije i onda ih publikovao u knjizi koja dokumentuje preko 19.000 od ove dece koja su sva pobijena u logoru Jasenovac i Stara Gradiška.[9]

Gospodin Lukić i grupa dobrovoljaca su proveli nekoliko godina nakon Drugog sv. rata razgovarajuci sa porodicama iz pet srezova sa podrucja Kozare. [Za citaoce na engleskom: Kozara je planina u Bosni koja je bila naseljena srpskim stanovnistvom. Tu se razvio veoma jak otpor Nemcima. To je oblast gde je Kurt Valdhajm koji je kasnije bio Generalni Sekretar Ujedinjenih Nacija kao i Predsednik Austrije, bio nacisticki oficir za vreme drugog sv. rata i u toj uniformi je pocinio mnoge zlocine. – primedba, Jovan Skendžić]

Na ovoj listi se nalaze samo deca ciji se potpuni biografski podaci (ime, prezime, datum i mesto rodjenja, imena roditelja) znaju. Na ovaj nacin je sakupljeno preko 19 hiljada imena samo iz te jedne geografske oblasti i koja su pobijena u ta dva logora. Ali gde su deca Banije, Korduna i sire Krajine? A sta o drugim oblastima NDH? Na primer u mnogim opstinama u mome delu Slavonije ni jedno mesto i ni jedno dete nije upisano u listu koja je stampana u Lukićevoj knjizi. A sta sa decom koja su umorena u drugim logorima kao na primer Jastrebarsko?

Izlozba sa imenima pobijene dece koju je sakupio pokojni Lukić se sada nalazi u italijanskom gradu Bari. Ona je deo saradnje izmedju Italije i Srbije. Projekat saradnje se zove ‘Most Beograd-Rim.’ Jos uvek ima u Italiji ljudi koji respektuju istinu i pravdu i koji mrze fasizam kao i to sta je ucinio svetu za vreme Drugog sv. rata. Ova izlozba fotografija je prvi put bila prezentirana u Domu Armije pre nekoliko godina. Ponavljam, izlozba sadrzi samo tih (preko) 19 hiljada imena koje je sakupio gospodin Lukić i njegovi pomocnici. Sadrzi samo decu sa Kozare.

Ova cinjenica mora da bude uvek navedena kada se govori o ovoj izlozbi a ljudi se cesto toga ne sete. Na primer, u svom nedavnom izlaganju odrzanom na komemoraciji Dana Secanja na Genocid, gospodin Mirković iz Muzeja Zrtava Genocida [osnovanog u Beogradu], govoreci u ime Muzeja je zaboravio da napomene da je tih 19 hiljada dece samo mali deo ukupnog broja dece koja su stradala. Takodje je zaboravio da napomene koja su to podrucja ustaske Hrvatske koja su obuhvacena ovom izlozbom kao i da napomene koja to podrucja nisu.

9. O pokušaju da se minimizira hrvatski Holokost tvrdeći da mnogi logori smrti nisu bili deo sistema logora Jasenovac.

Skendžić: Da li se Jastrebarsko smatra delom sistema logora Jasenovac?

Tišma: Ne. Hrvati su lukavo iskljucili Jastebarsko, koje je u Zagrebu, iz sistema logora Jasenovac. Po njihovoj racunici, Jasenovacki sistem logora bi sadrzao samo susedna mesta kao na primer Staru Gradišku. A gde bi onda pripadao Sisak [koji je na oko 160 km uzvodno od Jasenovca – J.S.]? Nigde nije spomenut kao deo Jasenovackog sistema. Ja sam bila u Sisku sa majkom sestrama i bratom nekoliko meseci. To je bilo mesto gde su tolika deca bila onda odvajana od roditelja. Mnogi su onda odatle sprovedeni u Jasenovac. Svi ti satelitski logori su u stvari bili integralni deo sistema Jasenovac.

[Napomena: Vazno je da li se Jastrebarsko i drugi logori Hrvata ustaša racunaju kao deo jednog istog, Jasenovackog sistema smrti. Franjo Tudjman,[10] vodja hrvatskih secesionista, je 1989 publikovao svoju, sada po zlu cuvenu knjigu Bespuća povijesne zbiljnosti. Mozda je tesko prevesti na engleski naslov te knjige koji je na nestandardnom srpsko-hrvatskom. Nista medjutim nije zagonetka sto se tice samog sadrzaja knjige. Tudjman tu tvrdi da nije vise od 900,000 Jevreja stradalo u Holokostu. Tvrdi da su Jevreji (a ne ustaše) ti koji su ubijali Srbe i Rome u Jasenovcu. Takodje tvrdi da nije 600.000 ili vise, vec samo nekoliko desetina hiljada ljudi koji su stradali u Jasenovcu. Tudjmanova kampanja da revidira i umanji broj ustakih zrtava za 90% pa cak i za 95% je dobro posluzila centrima moci u Americi i Nemackoj u njihovoj nameri da svetu prodaju hrvatske secesioniste kao borce za slobodu. Ovo je bivalo utoliko lakse ako se narodu ne kaze sta se dogodilo sa bar trecinom srpskog zivlja prosli put kada se Hrvatska odcepljivala. Jedan nacin da se umanji broj ustaskih zrtava je bio i da se umanji broj logora koji se racunaju kao deo Jasenovackog sistema. Zato Smilja Tišma sa osecanjem gorke ironije kaze da su Hrvati bili „lukavi“ da ne racunaju Jastrebarsko kao deo Jasenovca. — Jovan Skendžić]

10. Kako su ustaše uništile porodicu Smilje TišmeSkendžić: Budite ljubazni i recite nam vise o Vasoj porodici.Tišma: Ja sam Srpkinja. Moga oca su Hrvati, ustaše uhapsili odmah nakon raspada Jugoslavije i uspostavljanja NDH. [„Nezavisna Drzava Hrvatska“ je oformljena pod pokroviteljstom Nemaca, nacista, 10. aprila 1941 -J.S.] To su uradili upravo zato sto je bio Srbin, patriot.

Ustaše su ga odvele 17. maja 1941. i nikada ga vise nismo videli. Ja sam slucajno doznala od jednog od zatocenika koji je ucestvovao u proboju Jasenovca, a koji je bio uhapsen zajedno sa mojom ocem i koji je prosao isti put kao i moj otac, da su moga oca jedno jutro nasli u ciglani, pored one peci – mrtvoga. Kako je izgubio zivot? Da li su ga ubile ustase? Oni su ubijali te jadne logorase gde su stizali i kako su stizali. Nije iskljuceno da je tu ubijen i da je onda tu i ostao. Nas decu su ustase pokupile kasnije, zajedno sa majkom. Takvih slucajeva gde bi ustase uhapsile prvo oca pa onda ostatak porodice je bilo na hiljade.

Moj otac je bio iz sela Kistanje, u Krajini, koje se nalazi na oko 20km udaljenosti od Knina a prema Jadranu. Ta oblast se zvala Dalmatinska Zagora i bila je sa velikim srpskim vecinskim stanovnistvom. Moja porodica je dosla u taj kraj negde u 16-tom ili 17-tom veku, u vreme kada je srpski narod bezao od turskog zuluma. Deo porodice je dosao sa Kosova a deo iz Bosne.

Moja majka je bila iz Slavonije [koja je takodje deo Srpske Krajine] i njena porodica je dosla iz Hercegovine koja je tada bila pod Turcima.

Ja sam rodjena u Zapadnoj Slavoniji. Moj deda Andreja, ocev otac, je bio dobrovoljac u Srpskoj vojsci za vreme Prvog sv. rata. On je tamo bio tesko ranjen i kako tada nije bilo dobrih lekova, podlegao je ranama 1923. Moja baka Marija je tada odlucila da proda svu imovinu koju su imali u okolini Knina i da se preseli u Slavoniju misleci da ce decu tamo lakse prehraniti. Tako sam rodjena u Slavoniji u kuci koju su tada kupili. Tamo, u Slavoniji su ustase pokupile celu moju porodicu i odveli nas u koncentracione logore. Ime naseg sela u Slavoniji, a koje je bilo srpsko, je bilo Zrinjska, srez Grubisko Polje. Sela oko naseg su takodje bila vecinska, srpska sela.

Tako je to izgledalo 1990. a mozete da zamislite kako to sada izgleda. Tada je bilo jos nekoliko starih ljudi – tu i tamo po neki. Po neka kuca. Kako to sada izgleda posle svih hrvatskih „oluja“ devedesetih godina mi samo mozemo da zamislimo. [11]

Kraj intervjua

Napomena: Puno ime organizacije čiji je Predsenik Smilja Tišma je „Udruženje Zatočenika i Potomaka Zatočenika Logora Genocida u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od 1941 do 1945 Godine.“ Radi jednostavnosti, mi smo ovaj naziv skratili na samo “Organizacija Preživelih”.

Jovan Skendžić

“Gore od bezobrazluka.” Preživeli logoraš govori o hrvatskom ‘Muzeju’ u Jasenovcu. Intervju sa Smiljom Tišmom
Predsednicom Organizacije Preživelih, Beograd. Intervjuisao: Jovan Skendžić