Вести

Iz prepiske kneza Danila i književnika Ljubomira Nenadovića: Kako je sve Srbija pomagala Crnu Goru, S POVERENjEM, ČAŠĆU I NEIZMERNOM LjUBAVLjU

piše: Živomir Simović

Ljuba Nenadović se nebrojano puta iskazao kao poštovalac Crne Gore i onaj koji se neizmerno divi čojstvu i junaštvu Crnogoraca. Koliko je poznavao istoriju Crne Gore i suštastveni život Crnogoraca pokazuje ne samo njegovo delo „O Crnogorcima“, ishodišta dopisivanja s knezom Danilom, nego i njegov odnos prema svetovnom i duhovnom poglavaru ove malene planinske zemlje. Prema Njegošu je izražavao bezuslovno divljenje i poštovanje

O nabavci štamparije koju su Srbijanci poklonili Crnogorcima svedoče i tri pisma koja je 1858. godine iz Beograda i Beča uputio Ljubomir Nenadović, jedan od onih srpskih književnika koje je, uz radoznao i živ duh, krasilo i široko evropsko obrazovanje, sin ustaničkog vojvode i državnika Prote Mateje, autora čuvenih „Memoara“ prvenstveno njemu namenjenih, i unuk valjevskog kneza Alekse, jednog od najuglednijih ljudi u Srbiji, prvom svetovnom vladaru Crne Gore knezu Danilu, koji je svojim saplemenicima dao „Zakonik“, pomagao Hercegovce, sukobljavao se s Omer-pašom Latasom, a na Grahovu teško porazio Turke, ostvario nezavisnost svoje zemlje i njeno razgraničenje s Turskom 1860, kada je i smrtno nastradao u atentatu u Kotoru. Srbi iz matice svog roda bili su preokupirani kupovinom štamparije u Beču za kulturne potrebe svoje sabraće u Crnoj Gori u razdoblju od 1857. do 1860. godine.

U službenom listu Srpske pravoslavne crkve „Glasnik“ za jun 1986. o ovom poduhvatu iscrpno je javnost obavestio dr Ljubomir Durković Jakšić, a o prijateljskim odnosima i saradnji Ljubomira Nenadovića sa knezom Danilom dao je uverljive komentare D. Vuksan u časopisu za nauku i književnost „Zapisi“ (godište I, sveska 6, Cetinje, 1927). Nenadovićeva pisma, koja ukazuju na nepovoljne prilike u Srbiji, naročito u vezi s pritiscima Ethem-paše, sadrže pojedinosti o nabavci štamparije i osposobljavanju grafičara za rad u njoj i rečito svedoče o naklonosti i ljubavi prema Crnoj Gori autora dela „O Crnogorcima“, putopisa iz Italije (u kojem su najvredniji opisi susreta s Njegošem), Nemačke i Švajcarske, urednika „Šumadinke“ koja je zbog njegove slobodoumnosti bila zabranjivana… U Cetinjskom državnom arhivu, gde su sačuvana Nenadovićeva pisma, ne nalaze se čak ni pisma kneza Danila od 8. i 28. marta 1858, na koja se jasno poziva njegov „najpokorniji sluga“ iz Beograda, čije je ime u popisu šifara nosilo broj 598. Takođe, u kolekciji nedostaje i Ljubino pismo iz januara ili februara 1858., na šta ukazuje D. Vuksan. Uz ostalo, on je postavio i pitanje dešifrovanja sačuvane hronološki najstarije epistole, pretpostavivši da se, možda, ključ može naći u piščevoj ostavini. Velibor Berko Savić u svojim tumačenjima Nenadovićeve prepiske u zbirci „Život u pismima“ („Milić Rakić“, Valjevo, 1982) daje izrikom negativan odgovor.

Stoga se i pribeglo sporazumevanju posredstvom dogovorenih lozinki, odnosno brojeva u kovertiranoj prepisci. Uostalom, novac za kupovinu štamparije bila je dala srpska vlada, na šta se, kad bi se doznalo, u inostranstvu, pogotovo u Turskoj, ne bi gledalo s razgovetnim odobravanjem.

Prvo pismo Ljubomira P. Nenadovića upućeno iz Beča knezu Danilu početkom 1858. počinje ovako:

„Vaša Svetlosti, milostivi Gospodaru, nisam Vam mogao po onom rečniku telegrafisati, jerbo privatne depeše na ovaj način nerado se primaju…“

Zatim pod raznim brojevima piminje ličnosti koje je posetio i koje su ga primile bolje nego što je očekivao, pa dodaje, uz uverenje da će kneževe želje „biti dobro primljene“, i sledeće:

„Njima je milo na srbskom jeziku da pišete svagda i svima“.

U pismu se pominje i neki Vuković, kod kojeg je Nenadović bio nešto ostavio u vezi s „obnavljanjem pređašnjih otnošenija“ s nekim ličnostima čija su imena šifrovana. A zatim:

… To vam pišem po sovjetu 156-oga koji je raspoložen dobro za Vas“.

I još:

„Sve će dobro biti. Kad dođem ustmeno ću Vam imati dosta lepih stvari pričati. Ostanite postojani u toj stvari sbog koje ste me ovde poslali, a oni (…) biće bolji nego što su igda bili…“

Sledi otvoren važan iskaz:

„Štamparija je sva gotova i ovi dana spakovaćemo je i spremiti za Triest, ona je već ovde…“

Ljuba je, zajedno s izvesnim Milakovićem koji je došao radi lečenja, bio odseo u Nacional-hotelu. Zima je bila strahovita, o čemu svedoči podatak da se i „lepi, plavi“ Dunav bio zaledio. Od kneza je tražio da mu ništa ne telegrafiše (a zašto, kazaće mu kad dođe, uostalom, može se i sam setiti), tim pre što se njegova misija okonča:

„Ja ovdje više nemam nikakva važna posla, i može biti (evo, zima popušta) posle osam dana krenuću se u Beograd, jer rad sam da se što pre povratim i da štampariju smestimo“.

Srpska vlada kupuje Crnogorcima štampariju
Naravno, sasvim je razumljivo da službeni organi, koji imaju uvid u poslovanje Pošte i telegrafa u Beču i koji, za državne potrebe, mogu da kontrolišu pošiljke i depeše, nerado gledaju na privatne telegrame koji su šifrovani. Ali, Nenadović je od samog kneza bio dobio poverenje i zadatak, čije je izvršenje moralo ostati u tajnosti.

I dr Durković – Jakšić ukazuje na činjenicu da je štamparija, koju je Srbija želela da isporuči kao dar Crnoj Gori, imala da bude kupljena, praktično, iz budžeta vlade u Beogradu.

„To se, međutim, tajilo zbog odnosa između Srbije i Crne Gore i sumnji da se iza ovog poklona ne kriju neke bliske veze i eventualne namere za ujedinjenje bratskih naroda, od kojih je Porta naročito zazirala…“, – napominje Velibor Savić, koji još objašnjava da je „na pismo kneza Danila, kojim ga zove k sebi, vlada Srbije dozvolila Nenadoviću da ode na Cetinje, odakle ga knez šalje po službenom poslu“.

Odgovor je dala sama stvarnost pretočena u istoriju. Dakle, pripremajući se za vođenje odsudnih bitaka s Turcima, knez Danilo je stizao i da se dopisuje s Ljubomirom Nenadovićem i da istrajno radi na tome da na Cetinje stigne poklon srpske vlade – štamparija.

A sve je bilo uvijeno u oblandu privatne prepiske. To je imalo kao dobru stranu da se sačuva tajnost obavljanja osnovne misije, a nedostatak se sastojao u tome što čuvanju privatnih pisama ni knez ni njegov miljenik nisu posvetili odgovarajuću pažnju. D. Vuksan smatra da knez Danilo i nije ostavljao kopije svojih privatnih pisama, „jer u čitavoj njegovoj arhivi, koja je vrlo dobro sačuvana, nema gotovo nikakve kopije privatnih pisama“. A pošto se radilo, bar naizgled, o privatnom dopisivanju, ni državne ustanove, bar u prvi mah, nisu našle da je svrsishodno da uplivišu u tu sferu i da, imajući na umu zahteve istoriografije, otrgnu od zaborava bar ono što je u datom trenutku bilo mogućno. Inače, Ljubomir P. Nenadović u Crnoj Gori je boravio četiri puta.

Kneževo pismo od 8. marta Nenadović je primio kad je već bio stigao u Beograd. U odgovoru, datiranom 13. marta, koji se čuva u Arhivsko-bibliotečkom odeljenju Muzeja Cetinje, Ljubomir, ne znajući još za sudbinu svoja dva pisma upućena iz Beča, pita kneza Danila za korake koje je „činio po onom poslu“ zbog kojeg ga je u glavni grad Austrije bio uputio. Na kraju pisma stoji:

„Zapovedite da me ko god izvesti da li Štamparija došla i, ako bude došla u Kotor, učinite naredbu da se odma nosi na Cetinje. Sva tri đaka što se ovde uče iz Crne Gore bili su dva put kod mene, zdravi su i dobro se uče. Knjige za Crnu Goru spremiću ovi dana. Tek juče pošli su vapori Dunavom. O svemu onom što ste mi govorili i naručivali za ovamo moći ću Vam tek posle deset ili dvanaest dana javiti“.

Marko Miljanov (1833-1901).

„Jel, novinama, već odavno niko ne veruje“
U ovom pismu Nenadović izjavljuje da se raduje pobedi Ive Rakova o kojoj ga je sam knez izvestio, a o kojoj su strane novine neistinito pisale. Potom preporučuju: „Le Nord“ u Briselu i „Cait“ u Berlinu vrlo brane Vašu Svetlost i Crnu Goru; dobro bi bilo da se Vaša svetlost na te novine prenumerira, u njima bi našli vrlo lepi artikla, no nadati se da će i sve druge novine promenuti svoju pakostnu ćud…“ I tada su, dakle, u Evropi negovali laži s ciljem da omalovaže pobede Crnogoraca na bojnom polju i u crno zaviju njihovo legendarno čojstvo.

Bez ikakve sumnje, knezu Danilu dobro je došlo saznanje sadržano u Nenadovićevom pismu:

„Od kako sam ovde došao, neprestano pitaju me svuda za Vašu Svetlost i za stanje u Crnoj Gori, i svi se raduju kad im ja pričam da je u Crnoj Gori trista puta bolje nego što se po novinama piše. Ovde svuda sam veselo primljen, i svi su željno izgledali me da čuju o Crnoj Gori, jer novinama već odavno skoro niko ne veruje. Ja sam mojim propovedanjem, kako uzput tako i ovde, oborio sve one laži što su neke novine o Vašoj Svetlosti i Crnoj Gori razprostrle. I „Dnevnik“ je već počeo drukčije pisati. Nastojavaću da se i „Srbske novine“ u nečem poprave, i da ne prevode samo iz nemački novina kojekakve laži…“

Pošto je knez Danilo podsetio i pomagao bune Hercegovaca u pograničnim područjima, Turska je odlučila da protiv Crne Gore, kao neku vrstu kaznene ekspedicije, pošalje silnu vojsku pod komandom Omar-paše Latasa (budućeg junaka nedovršenog romana našeg nobelovca Ive Andrića), ali se tamo usprotivila Austrija. Šest godina kasnije, 1858, dakle u vreme prepiske kneza Danila i Nenadovića, doći će do odlučne bitke na Grahovu u kojoj su Crnogorci i njihov zapovednik ovenčani slavom. U martu i aprilu, uoči te bitke, evropska štampa je opsežno izveštavala o komešanjima na Balkanu, posebno o pokretima s obe strane tada još nedovoljno jasno definisane crnogorske granice, zapravo, demarkacione linije. Osmodnevna bitka, pod komandom vojvode Mirka, u kojoj su Turci imali čak oko šest hiljada mrtvih i ranjenih a Crnogorci dvanaest puta manje, poslužila je, uz pomoć saveznika, pogotovo Francuske, kao uvod u postizanje nezavisnosti i razgraničenja Crne Gore s Turskom koje je zvanično obavila međunarodna komisija. U pismu od 13. marta Nenadović je zatražio obaveštenje iz prve ruke:

„U novinama stoi, ne znam jeli istina, da je vojska turska ustavljena da ne ide na Crnu Goru…“

Pismo je od Cetinja do Beograda, putovalo 11 dana
Ne znajući pouzdano kada će moći da krene za Crnu Goru, pa da o svemu kneza neposredno obavesti, Ljuba Nenadović nalazi za uputno da u ovom pismu, nekoj vrsti prethodnice onog potpunijeg od 9. aprila, Danilu Petroviću javi ovo:

„… Ethem-paša doći će ovde, u Beograd, prekosutra. Pravitelj-sto će ga učtivo i pristojno pri-miti, kako će on postupiti ne zna se, po svoj prilici neće ništa preduzimati što bi dobra otno-šenija Turske i Serbie pokvarilo, jer Porta je uverena da Knjaz i Praviteljstvo neće ni jedne dlake od svoji i narodni prava popusti-ti. Pisaću Vam kakav će pravac ta stvar uzeti. Tamo je do sada došao već Kemal-efendija; javite mi šta ste svršili“.

Pismo kneza Danila od Cetinja do Beograda putovalo je čitavih jedanaest dana, a Nenadović je odmah, sutradan po prijemu, 9. aprila 1858, uputio iscrpan odgovor s naglaskom na novostima iz Srbije u vezi s postupcima Ethem-paše i reagovanjima na njih od strane zvaničnika u srpskoj prestonici. Razume se, o štampariji je reč na glavnom mestu, usred pisma:

„Milo mi je da je štamparija došla u Kotor; naredite da se prenese na Cetinje, da ne bi kogod intrigirao da se zaustavi u Kotoru. Ja sam bio ovde našao i slovoslagatelja, vrednog momka, da sa mnom pođe, pa sad ne znam šta ću raditi. On zna i da slaže slova i da štampa, i bio je pristao na 100 talira godišnje, i da mu se daje štogod rane, pa sam mislio kao što sam Vam govorio da i on dobije dozvolenje na duže vreme, pa da tamo dođe, ali sada su drugi popečitelji, pa im je sve nepoznato, ali zasad nisu radi ništa ni da govore, a kamoli da rade što bi Turcima i izdaleka protivno bilo, a tako je sada i knjaz…“

Posle iznošenja niza pojedinosti o odnosima Srbije i Turske i previranjima u srpskom političkom vrhu, kao i kolebanjima samog monarha, Ljubomir P. Nenadović poručuje knezu Danilu da su „đaci crnogorski Cerović, Radonjić i Vlahović zdravi i da se dobro uče“, zatim da su na sveti dan Uskrsa bili „kod gospodina Markovića na ručku“ i da se „svi profesori s njima fale…“ Najzad, Ljuba napominje da ih je i sam „video svu trojicu“ kada je zvanično obilazio škole. Naime, od 8. aprila 1858 – čitavu deceniju Nenadović je igrao važnu ulogu na planu obrazovanja i kulturnog života u Srbiji – bio je načelnik Ministarstva prosvete Srbije, a usred tog razdoblja, 1860, izvesno vreme je i zastupao ministra prosvete.

Turci presuđuju između Karađorđevića i Obrenovića
Iz novina i iz kneževog pisma od 28. marta Ljuba Nenadović je saznao „dosta lepi stvari za Crnu Goru, koje obriču bolju budućnost“. Ta konstatacija mu je poslužila kao povod da Danilu, u čijoj otadžbini „pozdravlja, grli i ljubi svaki kamen koji je obliven krvlju junačkom“, iznese neprilike koje su snašle Srbiju:

„Hajde, pođi ravnoj Šumadiji, pozdravi mi srpske vitezove: Nek ne pašu sablje od jordama, već nek jašu konja od mejdana; na Kosovu da se sastanemo, da mi naše stare pokajemo“.

„Od kako je Ethem-paša došao, Turci ovde svojim uplivom vlada-ju. Čitali ste u novinama da je na prvoj viziti knjazu ostavio 24 sa-ta na promišljanje da pusti one što su bili zatvoreni, i sutradan otišao je jedan tatarin u Gurgu-sovac sa jednim turskim polkov-nikom i predati su tom turskom činovniku svi zatočenici. Fami-lije njihove išle su te Ethem-pa-ši blagodarile. Oni dana knja-ževa kuća bila je pusta; svi veli-kaši ostavili su ga bili. Treći dan Uskrsa knjaz se bio rešio da dade ostavku i da ide iz Srbije, no onda velikaši bili su u zabuni nisu znali koga će za knjaza, i vi-deli su da od nji ne može ni jedan uspeti da bude knjaz, jerbo Obre-novićevoj partiji za vreme ovoga krizisa priljubili su se prijate-lji Karađorđeve familije, i već počelo se javno govoriti da se drugi ne nada biti knjaz, osim knja-za Mihaila, kako sadašnji knjaz dade ostavku. – A knjaz-Mihailo bo-je se ovi velikaši, jerbo su ga oni, opet uplivom turskim, oterali. Tako velikaši onda poravnaju se i po-mire s knjazom. Izterani so-vjet-nici budu primljni opet na svoja mesta. Popečitelji dadu os-tavke, Marković i Eremija odu u Sovjet, a Marinković i Nikola-jević, budući da nisu bili prije sovjetnici, ostanu bez službe i sede kod kuće. Vučić i Garašanin prime se da sastave novo ministarstvo, i njima bude ostavljeno na volji da zauzmu mesta koja god oće; i tako Vučić postane predsedatelj Sovjeta, Garašanin popečitelj vnutrašnjih dela… Knjaz pristaje sada na sve šta god oni urade; i tako će se sada napraviti zakon koji će od knjaza oduzeti i ono ma-lo vlasti što je do sad imao. Po-pečitelji, pak, za svoja delanja u buduće biće odgovorni Sovjetu. Kao što vidite, praviteljstvo je sasvim novo, i to turskim uplivom postalo, pa nove namere ima, i bu-dući da su bili protiv onog mi-nistarstva što je palo, to će sas-vim sada i protivan pravac i de-lanje protiv onog delanja predu-zeti. Ovo novo ministarstvo mlo-go obriče. A i može biti da će učiniti mloge reforme u unut-rašnjosti, u sudovima, u finan-ciji i proče, a taka nadamo se da će dati slobodniju pečatnju. U svemu tome pređašnji popečitelji nisu ništa preduzimali da se po-pravi…“

Posve je sigurno da su za kneza Danila bile dragocene informacije koje mu je o dinastičkim trvenjima, izmenama u vrhovnoj vlasti i donekle promenjenoj političkoj usredsređenosti, ne bez uticaja Turske, dostavio književnik Ljubomir Nenadović, koji je tako podrobno opisivao prilike i s ciljem da objasni zašto trenutno ne može s novim ministrima da sarađuje onako plodonosno kao što je to bio slučaj s pređašnjim, čijom je zaslugom i bio stavljen na raspolaganje crnogorskom vladaru, pre svega da postigne da Crna Gora, srpskim zauzimanjem i materijalnim pomaganjem, dobije modernu knjigopečatnju.

Ličnost sumnjiva Turskoj carevini
Za zemlju u kojoj je nastala najstarija štamparija među Južnim Slovenima, ona Crnojevića na Obodu, u kojoj je štampan „Oktoih“, jasno, nabavka štamparije iz Beča, na čemu je imao neposredno da se angažuje Nenadović, bilo je vanredno važno, a sama potreba neodložna i ulazila je u sklop svih istorijskih događanja karakterističnih za to burno vreme.

Uostalom, da se radilo o izuzetnom poverenju i časti, koja je bila ukazana Ljubomiru Nenadoviću uključivanjem u važnu a složenu i osetljivu misiju, potvrđuje i sama činjenica da je „njegova ličnost bila sumnjiva turskoj carevini“, budući da se i sam Ethem-paša „živo interesovao“ zbog čega je, zapravo, baš on odlazio u Crnu Goru, verovatno naslućujući da je njegovo bavljenje u Beču bilo u vezi s nekim uslugama viteškoj sabraći Srba iz kneževine Srbije, kojom je tada vladao Aleksandar, sin vožda Karađorđa, najljućeg turskog neprijatelja. I o tome Nenadović izveštava kneza Danila:

… Ethem-paša pitao je zašto sam ja išao u Crnu Goru, i kažu mi pouzdani ljudi, da on ima in-štrukcije da ište od pravitelj-stva srbskog izjasnenie što sam ja radio u Crnoj Gori. Turci su mislili da sam ja tamo dolazio Bog zna zbog kakvi planova. Ali slobodno neka se ne boje Srbije dokle god ovakva nesloga traje. Već po ovome vidite da me praviteljstvo više ne sme pustiti da tamo dođem. Ja sam pre četiri dana govorio da pođem na put, budući da imam dozvolenije na godinu dana, no posle savetovanja ministerovog, izađe rešenje juče, i knjaz zapoveda, da započnem opet moju dužnost, i tako su me upregli opet u kancelariju, i slali su me, to sam već neke škole pregledao; posle nedelju dana određen sam da držim ispite u topčiderskoj zemljodeljskoj školi, a odma posle Đurđevadne krenuću se na put po Srbii škole da pregledam, a putovaću dva meseca…“

„U očima Nenadovićevog kova, čoveka kome je čežnja za slobodom jedna od dominantnih crta, ti ljudi koji su, uglavnom o svom oskudnom kruhu i bijednom ruhu, ostvarivali, ako i samo djelimično, nepotpuno, svoj vjekovni san oslobođenja, morali su izgledati veliki u svojoj požrtvovanosti“ – napominje profesor Latković, dodajući da tolika ljubav prema Crnogorcima koje je upoznao i „iskrenost oduševljenja s kojim o njima govori“ vidno povećavaju vrednost njegove putopisne proze.

Uzdajući se ponajviše u Garašanina i Crnobarca, Nenadović se nadao da će mu biti omogućeno da opet otputuje u Crnu Goru radi dalje saradnje neposredno s njenim vladarem.

„Što god više ovde sedim i ove turske intrige gledam, sve mi je milija Crna Gora, i, zaista, da nemam jednog velikog procesa o mom imanju, ja bih ostavio službu i doselio se tamo, makar ribu vatao pa se ranio, ali samo da živim među junacima“ – stoji u poslanici knezu Danilu koju mu je uputio dostojni potomak prote Mateje i kneza Alekse, svojevremeno najviđenijih Srba a od Turaka najomraženijih.

Nada koja je držala Ljubomira Nenadovića u uverenju da će se prilike u Srbiji izmeniti nabolje ticala se neophodnog odstranjivanja i pokleknuća pojedinih srpskih vođa pod turskim pritiscima. Zato on i napominje u pismu od 9. aprila: „Samo dok ode Ethem-paša, pa ću se opet iskati…“

Znači: u svojim nastojanjima da ponovo dođe na Cetinje i o svemu potanko i sasvim otvoreno obavestiti kneza Danila Ljuba Nenadović je uporno istrajavao, i ne sluteći da će, ipak, biti sprečen. A imao je i te kako razloga i povoda da se gnuša ne samo na postupke Ethem-paše, koji mu je, kako se ispostavilo, bio i lični neprijatelj, nego i na ponašanje pojedinih srpskih velikaša, pa i samih nosilaca vlasti, budući da su se čak i neki pređašnji i novopostavljeni ministri „tužili što se ovo moralo posredovanjem turskim učiniti“. Ljuba je poručio crnogorskom knezu da „publikum ovdašnji i sav narod boluje od žalosti, gledajući kako jedan paša došao pa svima zapoveda i svi mu se udvaraju, bez ikakve nužde“.

A Ethem-paša, iako upućen u to da je Nenadović već istaknuti srpski književnik evropskog obrazovanja i usmerenja i da se zalaže za dobrobit srpske prosvete u celini, ne nalazi za shodno ni da ga pozove na bal, 8. aprila, na kojem su bili, pored srpskog kneza i sovjetnika, čak i mnogi činovnici, i to „u uniformi i pod fesovima, po turskom običaju“. Ljubomir u poslanici crnogorskom svetovnom vladaru još veli:

„Zdravice su se pile Sultanu, Knjazu, Ethem-paši i proče. Mene nije zvao s toga što sam bio u Crnoj Gori i što svuda falim Vašu Svetlost i Crnogorce, kako glave turske sijeku i brane obraz i čast srpskom narodu, a inače je mog brata i sve Nenadoviće druge zvao, a može biti i da je čuo što sam javno po društvima govorio: ako me Ethem-paša zovne na bal, ja ću prvu čašu nazdraviti za zdravlje Knjaza Danila i Crnoj Gori, koji Turke mori…“

Još je u Cetinje otpisao da „ni knjaginja ni Poleksija nisu bile na tom balu“ i da su one lično pozdravile kneza Danila i „svetlu Knjaginju“. Ljubomir je, isto tako, javio da i njegova majka, snaha, sestra, kao i Aleksa Simić i stara gospođa Simićka pozdravljaju crnogorskog vladara i njegovu suprugu, dodavši:

U Srbiju ne gledajte, niti se od nje čemu nadajte
„Svi su zauzeti i oduševljeni za Vašu Svetlost i za Crnu Goru, a tome je mlogo prineo moj dolazak ovamo, te sam moim pričanjem oborio novinarske laži“.

Niti je imao stvarnog razloga, niti je to bilo u prirodi vanredne ličnosti sjajnog intelekta za kakvu je važio Ljubomir Nenadović, čiji su porodični koreni bili snažni i junački, da se ulaguje i dodvoruje crnogorskom knezu, nasledniku vladike Petra II a svom blagonaklonom savremeniku. Ova napomena, koja se oslanja na poznavanje suštine odnosa između kneza Danila i Ljubomira Nenadovića, ima svrhu da pojasni neke iskaze autora pisma, koji donekle podsećaju na samohvalu zbog učinjenog doprinosa… O udvorištvu ni u kom slučaju ne može biti ni pomena. A sam ton pisanja, dabome, odaje izvesnu prisnost i jasno ukazuje na međusobno poverenje. Čitava ova epistolarna supstanca, u stvari, dokazuje Nenadovićevu neobičnu zainteresovanost za dobrobit Crnogoraca i napredak Crne Gore u svakom pogledu. On tako, skoro familijarno, piše knezu Danilu:

„Ja svaki čas očekujem da vidim šta ćete Vi tamo sa Kemal-efen-dijom svršiti. Kako Vas Bog uči, onako i radite i obzir’te se na so-vjete Rusie i Francuske. Na Sr-biju ne gledajte, niti se čemu od nje nadajte, vidite kako stvari stoje. Milo mi je da car Ruski odobrava da g. Arhimandrit ode u Peters-burg … Ništa ne znam jeli Rusija s Vama ona stara otnošenija započela. Nije vajde, gledajte s njom dobro da budete, a i sa svima ev-ropskim silama; mogu Vam biti od polze…“

Politička kriza u Beogradu
U tom kontekstu, dabome, valja sagledati i tugovanke Ljubomira Nenadovića zbog političke krize u Kneževini Srbiji 1858, koja se završila zbacivanjem s prestola kneza Aleksandra, u senci potajnog turskog uticaja na vladu i ministre da rade „u korist sopstvene štete, u čemu je, nema sumnje, učestvovao i Ethem-paša, kojem su, mora biti, plodotvorni odnosi, koji bi bili krunisani bratskom saradnjom, između Srbije i Crne Gore, u najmanju ruku, bili isto što i „trn u oku“, odnosno „kost u grlu“. Stoga je potpuno razumljivo što se Nenadović u pismu knezu Danilu bio toliko okomio na Ethem-pašu, kojeg pominje češće nego ijednu drugu ličnost. Tako, i pre nego što će pozdraviti kneza, a uzgred i Mirka, Vukovića, Vlahovića, Ivu Rakova, Stevana Vukotića, Dečarija, učitelja, senatore…, Ljuba ne propušta da kaže:

Tako je, dabome, Ljubomir Nenadović i poreklom od slavnih predaka i naročitim svojstvima pisca široke kulture, koji je afirmisao lozu Petrovića i široko izvan Crne Gore, kao i ugledom koji je uživao u Srbiji, bio zadobio naklonost i poverenje kneza Danila sa kojim se dopisivao izlažući mu i delikatne pojedinosti iz odnosa dve srpske države.

„Ethem-paša po svoj prilici otići će odavde za 10 dana. Posle toga preduzeće novi ministri državne reforme, i videćemo oće li bolje što god biti. Za sad svak očekuje nestrpljivo šta će preduzeti…“ (Nije propustio ni da javi, ne manje važnu pojedinost, bar za Crnogorce: „Knjige za tamo što su opremljene predao sam da se pošalju…“).

Ljuba Nenadović izdaje očeve memoare
I šta se desilo – na opštem i ličnom planu? Od 8. aprila 1858. pošto je prethodno izdejstvovao otpremanje štamparije iz Beča za Crnu Goru, Ljubomir Nenadović će biti u državnoj službi. „Upregnut u kancelarijske poslove“, nije mogao da pođe za Cetinje, za kojim je, verovatno s razlogom, iskreno čeznuo. Te godine, 1. novembra, pošao je u Carigrad, gde će obavljati dužnost sekretara poslanstva Kneževine Srbije. Pružiće mu se i prilika da putuje u Atinu i poseti Svetu Goru i na njoj manastir Hilandar. Zatim deset godina načelnikuje u Ministarstvu prosvete, da bi 1868, iz zdravstvenih razloga, otišao u penziju upoznavši dotad i kulturna i prosvetna dobročinstva kneza Mihaila (unapređenje školstva, podizanje zgrade Narodnog pozorišta), koji će, pripremajući se za odlučan obračun s Turcima, 1866, sklopiti savez s Crnom Gorom, a zatim i Grčkom, bugarskim revolucionarnim odborom i Rumunijom, ali će, baš te godine biti ubijen u Košutnjaku, upravo kad je okončao ratne pripreme. Kao penzioner Ljuba Nenadović je nastavio da aktivno učestvuje u javnom i kulturnom životu srpske prestonice. Izdao je svoje pesme. Njegova je vanredna zasluga što su 1867, trinaest godina posle očeve smrti, napokon objavljeni „Memoari“ prote Mateje Nenadovića, koji sadrže dragocene podatke o vođama Prvog srpskog ustanka, opštim prilikama i najvažnijim događajima u razdoblju od 1787. do 1806, a delimično i u toku 1813. godine.

Protin sin Ljubomir je Matejine „Memoare“ najpre, 1856, delimično objavio u svom listu „Šumadinka“, a jedanaest godina potom kao posebno izdanje u kojem je izložio i svoje sećanje: još 1833. otac je počeo da piše, „a i pre toga imao je dosta beleški, naročito svoje poslovanje u Beču napisao je još onda, 1815. godine“.

Zapisivanje svojih uspomena prota Mateja počeo je kad je otišao u penziju i pošto se bio razboleo. Na to ukazuje i Ljubomir Nenadović:

„Pomisao da može skoro umreti (…), zato je i pisao deci svojoj za spomen, kao što je u početku kazao“.

Bataljon ruskih dobrovoljaca štiti povlačenje srpske pešadije kod Đunisa

U Matejinoj spomenici pominje se i „Istorija Serbije“ Sime Milutinovića Sarajlije, koja je publikovana tek 1837, na osnovu čega se može zaključiti da je, bar taj njen deo, pisan posle tog vremena.

A kad je već reč i o Simi Milutinoviću Sarajliji, autoru „Istorije Crne Gore“, kao i „Serbijanke“, „Trojebratstva“, „Trojesestarstva“ i drugih dela, koji kao pesnik važi za preteču srpskih romantičara, poznatom posebno po tome što je bio Njegošev vaspitač, valja naglasiti da je upravo on zainteresovao Ljubomira Nenadovića za Crnu goru, i to u vreme kada je boravio u Brankovini, u poseti proti Mateji, sa kojim je nadugo i naširoko razgovarao o borbi i stradanjima ustanika, ponašanju njihovih vođa i uspostavljanju državnosti i afirmisanju oslobođene zemlje u inostranstvu, dolazeći i na taj način do podataka što su mu bili neophodni prilikom pisanja svoje „Istorije Serbije“.

Iz tog vremena potiče i svedočanstvo o tome kako je prota Mateja savetovao Simu Milutinovića da, ipak, odustane od objavljivanja „Istorije Serbije“. U „Dnevniku“ Jovana Hadžića, jednog od osnivača Matice srpske, koji je priredio „Građanski zakonik“ Kneževine Srbije, nalazi se i ova tvrdnja:

„Ako uspišeš istinu, izgubićeš glavu, jer će to poseći gospodar Miloš; ako li uspišeš laž, glava će ti ostati, al’ ćeš izgubiti čast“.

Hadžić, koji je još 1843. i naredne godine u „Golubici“ publikovao nekoliko pisama prote Mateje i veći broj dokumenata o podizanju i razrastanju Prvog srpskog ustanka, navedeni savet autora „Memoara“ piscu „Istorije Serbije“ objavio je 1864. u novosadskom „Ogledalu srbskom“.

Po Italiji, u crnogorskom odelu
Da bi se nešto pobliže saznalo o ličnostima na koje se odnose pozdravi koje im je Ljubomir Nenadović uputio na kraju svog iscrpnog izveštaja knezu Danilu od 9. aprila 1858. svakako, nije na odmet pogledati sačuvane spiskove članova Senata Crne Gore, kapetana, perjanika, učitelja, crkvenih velikodostojnika… Uostalom, imena zvaničnika moraju da postoje u zvaničnim dokumentima, posebno u platnim spiskovima, s obzirom da su im prinadležnosti isplaćivane iz skromnog budžeta države Crne Gore.

Jegor Petrovič Kovaljevski, koji je sredinom prošlog veka boravio u Crnoj Gori (o čemu je posebno pisala B. A. Valjskaja, Moskva, 1956), po povratku doneo je i spiskove na kojima se nalaze imena četrnaest senatora, dvadesetidevet kapetana i šezdeset i dva perjanika u Katunskoj nahiji, Grahovu, Crmničkoj i Riječkoj nahiji, među Brđanima i Bjelopavlićima. Ti dokumenti, koji se čuvaju u pomenutoj biblioteci u rukopisnoj ostavini Kovaljevskog, ujedno pokazuju da je knez Danilo imao dva ađutanta: Danila Vukovića i Marka Bjeladinovića sa platom od po pet stotina fiorina, koliko su godišnje primali i knežev sekretar Vuk Vrčević i vicesekretar Lazar Vlahović, koje pominje Ljuba Nenadović.

Koliko je Ljubomir P. Nenadović, uistinu, voleo Crnu Goru nenametljivo a uverljivo svedoči i činjenica da se povremeno, a naročito u vreme prepiske s knezom Danilom, i odevao „po crnogorski“. Nenadovića u crnogorskoj narodnoj nošnji ovekovečio je 1858. godine, u Beču, Anastas Jovanović, akvarelist, litograf, crtač i fotograf, inače bečki đak iza kojeg su ostali portreti znamenitih Srba i likovni podsetnici na značajne istorijske događaje tokom devetnaestog veka u Srbiji. Za pojasom naočitog mladog čoveka lako se zapaža karakteristično crnogorsko naoružanje, koje vizuelno dopunjuje raskošno ukrašeno odelo. I kada je, 1851. pratio Njegoša po Italiji, Nenadović je bio u crnogorskoj nošnji.

Svoju ljubav prema Crnoj Gori i divljenje Crnogorcima, koje je negovao od malena, pogotovo posle susreta sa Simom Milutinovićem Sarajlijom, koji je u slobodarskom duhu vaspitavao budućeg vladara te zemlje Petra Petrovića Njegoša, Ljubomir Nenadović je obnovio i dopunio kad se u Italiji susreo i počeo da druži s vladikom Radom. Njegov prijateljski stav prema ogranku svog naroda na svekolikim krševitim prostorima Crne Gore, znatno produbljen i učvršćen tokom četiri posete, razviće se u odnos ljubavi i zahvalnosti, koji će negovati do kraja svog plodonosnog i čestitog života.

Razgovori s grudobolnim vladikom

Pesnika „Gorskog vjenca“ mladi putopisac Nenadović slučajno je sreo u Napulju, gde su on, u pratnji svog zeta, serdara Andrije Perovića, upravnika dvora Đuka Srdanovića i perjanika Vukala, nalazio radi lečenja grudobolje. Bilo je to u martu 1851. a rastali su se u maju u Florenci. Pružajući Ljubi ruku kroz prozor kola, u znak prijateljskog rastanka, Njegoš je kazao ove svoje stihove:

Ljuba Nenadović je u svojim „Pismima iz Italije“, čiji je prvobitni naslov glasio „Vladika crnogorski u Italiji“, zapravo, čitateljstvu „pružio besmrtne konverzacije Njegoševe, koje vrede skoro koliko i Gorski vjenac“. Od svih savremenika, koji su ostavili pisane tragove o ovom pesniku, vladici i vladaru, Nenadović je zabeležio njegove „najlepše i najbitnije misli“ (Živojin Boškov).

U tom putopisu je i Ljubino svedočenje o Njegoševom iskazu o „Lažnom caru Šćepanu Malom“, tek štampanoj knjizi dobijenoj iz Trsta u prispelom paketu, kao i o „Slobodijadi“, koju, zbog bolesti, nije mogao da „popravi“.

Njegoš je tada knjigu dao jednom lekaru, koji je Ljubu upitao da li na Cetinju postoji cenzura, na šta je on odgovorio odrečno. Ukorivši Ljubomira što „vara čoveka“, Njegoš mu je pružio „Diku crnogorsku“ Sime Milutinovića Sarajlije, na čijem je drugom listu pisalo:

„Dozvoljava se pečatiti s odobrenjem praviteljstvene cenzure. Cenzor Drago Dragović“.

Ljuba se počne pravdati, kao da nije znao za postojanje cenzure, na šta mu Njegoš rekne:

„Bila je štamparija, ali nije bilo cenzure. To se Simo podsmijevao ostalom svijetu, te tako stavio. A Drago Dragović nije ime cenzure, već to znači: „Piši što ti je gođ drago!“

Kao što je u putopisima, člancima u listu, prozi i poeziji, Ljubomir P. Nenadović je i u dopisivanju s knezom Danilom, knezom Milošem (svojim mecenom dok je bio u izgnanstvu), profesorom Đorđom Maletićem, knezom Aleksandrom Karađorđevićem, Đurom Jakšićem, Milicom Stojadinović Srpkinjom, Svetislavom Vulovićem, Jovanom Grčićem, Stojanom Novakovićem, Pavlom Popovićem, Perom Todorovićem… negovao stil „prostog i sasvim iskrenog“ kazivanja, saglasno zavetu Vuka Karadžića njegovom ocu proti Mateji, koji mu se bio požalio da „ne ume da piše za trukovanje“: „Napišite vi tako kao što pričate…“ čitavog svog života časni kulturni i nacionalni delatnik Nenadović verno je služio Srbiji.

Ljubomir Nenadović se nebrojeno puta iskazao kao poštovalac Crne Gore i onaj koji se neizmerno divi čojstvu i junaštvu Crnogoraca. Koliko je poznavao istoriju Crne Gore i suštastveni život Crnogoraca pokazuje ne samo njegovo delo „O Crnogorcima“, ishodišta dopisivanja s crnogorskim knezom Danilom, nego i njegov odnos prema svetovnom i duhovnom poglavaru ove malene planinske zemlje a velikom pesniku „Gorskog vjenca“, kojeg je pratio tokom putovanja po Italiji, odnosno njegovo uviđanje da je narod bratske zemlje kud i kamo bliži i značajniji od cele Italije i svih Italijana o kojima se bio namerio da piše, kao što je pisao i o drugim narodima i njihovim postojbinama, što se razgovetno uočava iz iskaza:

„Neću ti više pisati o lepoti Neapolja i njegovog zaliva. Neću ti dosađivati s opisivanjem ikona, kipova i drugih znamenitosti. (…) Naišao sam ovde na jednu srpsku važnu i živu znamenitost. Ovde je vladika crnogorski. O njemu ću ti od sada pisati više nego o celoj Italiji“.

Sličan odnos, samo prilagođen nivou do kojeg se bio uzvisio vladar Crne Gore od 1851. Ljubomir Nenadović je gajio i prema Danilu, na šta, uostalom, ukazuju i njegova pisma knezu, iz kojih, uz jasno naznačenu autentičnost, zrači i nepatvorena blagost autorove naravi, čak i izvesna ljupkost. Kao što je svaka stranica putopisa na kojoj se javlja Njegoš bezuslovno natopljena ljubavlju i divljenjem velikanu koji mu je ukazao čast da mu bude pratilac, tako iz dopisa knezu Danilu izbija na videlo neponovljiva iskrenost i apsolutna odanost. A potpuna dobronamernost im je zajedničko svojstvo.

Crnogorci ne ljube lance

I u svojim pismima knezu Danilu, kao i u opisu mišljenja i delanja Njegoša u Italiji, gde se ovaj bio sklonio radi lečenja, Ljubomir Nenadović nikako i nipošto ne ispušta iz vida neophodnost korišćenja za dobro naroda svih onih činova i sredstava koja jačaju i podstrekavaju srpsku neprestanu borbu protiv Turaka. U petnaestom pismu iz Italije u kojem, uz ostalo, opisuje susret Njegoša i njegove pratnje sa turskim majorom Osman-bejom, koji je predvodio delegaciju i pratio zbirku eksponata za izložbu u Parizu, s kojim se slučajno zatekao na istom brodu, autor na upečatljiv način pokazuje svu zabrinutost Petra Petrovića za Crnu Goru, svagda i svuda, jer mu je u pameti Omer-paša Latas, koji „obleće oko Crne Gore kao gladan kurjak oko tora“.

Vest o svirepim Omer-pašinim postupcima u Hercegovini i Bosni, (koji će budućem nobelovcu i srpskom Homeru Ivi Andriću, kome je Njegoš, kao i Vuk, bio primer za ugled, poslužiti kao tema s bezbroj rasčlanjenih motiva za roman o Latasu koji je, nedovršen, ostao u rukopisu), strašno je potresla vladara crnogorskih plemena koja je tako čvrsto bio okupio oko sebe, jer je znao da ima posla s poturicom svakad gorim od Turčina, koji ne propušta ma koju izglednu priliku da saleti i ugrozi Crnu Goru dok joj je lider van zemlje, u Italiji. To se potvrđuje i u razgovoru s naoko uglađenim i ljubaznim Osman-bejom (pašom), koji Njegoša poziva u Istanbul, što on odbija dok u gradu na Bosforu „sultan sedi“. Vladika je beju jasno stavio do znanja:

„Nisu li sve one paše i veziri što su Crnu Goru krvlju oblili srpsko mlijeko sisali, pa me ostavili i otišli za većim komadom? Nije li i Omer-paša, koji vam sada carstvo drži i koji se sada na Crnu Goru sprema moj sunarodnik?“

Dabome, sagovornik, rumen u licu, pokušao je, a šta bi, da opovrgne istinu čiji mu je plamen suknuo u obraze:

„Nije, gospodine! Omer-paša je Turčin“.

Razume se, ta Osman-bejova na brzinu sklepana tvrdnja i nije mogla da „drži vodu“, a sam Njegoš, kao i njegovi pratioci, nepokolebljivo su ostali pri svome.

Nenadović opisuje kako je Njegoš, kada su mu u crkvi svetog Petra ponudili, kao i drugim posetiocima, da poljubi lanac kojim je, navodno, ovaj svetac bio vezan dok je tamnovao u Jerusalimu, a koji se čuva u Rimu (u srpskom narodu poznat kao „časne verige“), uzvratio da Crnogorci „ne ljube lance“, i što je samom vladici tim povodom, prilikom izlaska iz crkve, Đuka rekao da „koliko gođ ovi sveti Petar može kod Boga učiniti, toliko može i onaj naš što je na Cetinju“.

Čovek koji je idealizovao Crnogorce

Zanimljivo je zapažanje dr Vida Latkovića, izloženo u ogledu napisanom još 1950. da Ljubomir Nenadović u putopisima „Pisma iz Italije“ i „O Crnogorcima“, kad govori o ovim „kamenštacima“ junačke sorte i njihovom vladaru, zapravo, „zaboravlja na sebe, njemu više nije toliko stalo da zabavlja čitaoce svojim duhovitostima, koliko da saopšti snažne utiske i duboke doživljaje koje je imao u susretima sa jednom društvenom zajednicom i jednim velikim čovjekom i pjesnikom“.

Tom konstatacijom autor ovog članka objavljenog u posebnom zborniku („Narodna knjiga“, Cetinje, 1953), u stvari, nastoji da opovrgne rasuđivanje i stavove onih koji su čika Ljubi zamerali da je u svome putopisu „O Crnogorcima“ previše „idealizovao i prilike i ljude“.

I Simo Matavulj je za ovu Nenadovićevu prozu rekao da je unekoliko jednostrana, odnosno da ona pruža čitaocu lice medalje ali ne i naličje, sa čim se slaže i Vido Latković, koji je ovu materiju dobro i svestrano ispitao, uz razjašnjenje tog „posmatranja samo s lijepe strane“ utemeljenom tvrdnjom da putopisac „nije namjerno udešavao da slika ispadne sva u svijetlim bojama; on je tako vidio ljude o kojima govori, on ništa nije prikrivao, „naličje medalje“ nije ni primijetio…“

Za Ljubomira, unuka kneza Alekse i sina prote Mateje Nenadovića, lidera srpskih ustanika, susret s Njegošem, i to baš kada je on, svestan da mu se približava kraj života, izvodio konačne zaključne sumirajući pređeni svoj i svoga naroda put, značio je „doživjeti svijetle trenutke vjere u veličinu čovjeka“, tim pre što je on odmah uspeo da primeti kolikom je moralnom snagom raspolagao i da shvati svu širinu njegovih pogleda na svet i misaonu dubinu. Dr Vido Latković, štaviše, smatra da je Nenadović u svojoj knjizi „O Crnogorcima“, zapravo, „dopunio u neku ruku“ Njegošev portret, opisujući, uglavnom po čuvenju, na živ i primamljiv način, njegovu ranu mladost, ali i – što je još važnije – njegov boravak u Beču i Hicingu, gde ga je u leto 1851. opet susreo, kao i vladičine poslednje dane provedene na Cetinju i sam čin smrti u oktobru te godine.

Susreti vojvode Jakova sa Puškinom

Kad je reč o proslavljenim Nenadovićima iz valjevskog kraja, valja uzgred pomenuti da se Jakov, vojvoda iz Prvog srpskog ustanka, mlađi brat kneza Alekse, jednog od najuglednijih ljudi u Srbiji početkom devetnaestog veka, kojem je Ljubomir bio unuk, u Kišinjevu, u Besarabiji, gde su bili izbegli mnogi ustanici i njihovi čelnici posle propasti ustanka 1813, susretao i sa velikim ruskim narodnim pesnikom Aleksandrom Sergejevičem Puškinom. To se zbilo 1820. godine u kuću Puškinovog prijatelja Pavela Petroviča Liprandija u kojoj su se i inače okupljali Karađorđevi ljudi, tada nastanjeni u mestu Puškinovog izgnanstva, koji su pesniku kazivali srpske narodne umotvorine i upoznavali ga sa borbom svog naroda za slobodu, za šta je on pokazivao izuzetno interesovanje. Od njih je Jakov Nenadović bio najugledniji, budući da je uvažavan kao „popečitelj vnutrašnjih dela“ ustaničke Srbije. Sem toga, on je spadao u obrazovanije Srbe u Kišinjevu, na šta donekle ukazuje i sama činjenica da se spominje među prvim prenumeratorima na „Srpski rječnik“ Vuka Stefanovića Karadžića iz 1818. godine, tako da je Puškin, tada dvadesetogodišnjak, imao šta od njega čuje i – zapiše.

Milorad Pavić, osvrćući se na Puškinove „srpske pesme“ („Jezičko pamćenje i pesnički oblik“, Matica srpska, Novi Sad, 1976) navodi, u tom smislu, svedočenje samog Liprandija, čiji je dom bio stalno pristupačan tamošnjoj srpskoj koloniji:

„Puškin se kod mene često sretao sa srpskim vojvodama, koji su se bili nastanili u Kišinjevu: Vulićem, Nenadovićem, Živkovićem, sa dva brata Makedonca i drugim koji su mu donosili materijal. Ne sećam se, ali kao da je Puškin uzimao neke beleške od mene… Od pomenutih vojvoda on je sakupljao pesme i često ih preda mnom pitao šta znače pojedine reči, radi prevoda…“

Valja dodati da su se u tom srpskom krugu kretali i Stefan Živković, prevodilac poznatog i popularnog Fenelovog romana „Telemah“, po čijem je naslovu dobio i nadimak, i njegova supruga koja je Vuku „u pero pevala“ srpske narodne pesme koje je on 1814. uvrstio u svoju „Pesmaricu“, što ju je Telemah rasturao među Srbima u Besarabiji, čiji će jedan primerak dobiti i Puškin na raspolaganje – radi što potpunijeg prodiranja u duhovnost prijateljskog naroda. Samo godinu dana pre dolaska Puškina u Kišinjevu je boravio i sam Vuk vraćajući se s puta po Rusiji, a u taj grad ubrzo zatim je stigao i Sima Milutinović Sarajlija koji je u njemu i napisao spev „Serbijanka“ po kojem je postao nadaleko poznat i sve većma uvažavan. Puškin je u Kišinjevu upoznao i Atanasija Stojkovića, poreklom Srbina, koji je u tom razdoblju bio profesor fizike na Univerzitetu u Harkovu i u tom svojstvu sastavio udžbenik te naučne discipline na srpskom jeziku, napisao nekoliko romana i pripovedaka i preveo „Novi zavet“ (kako se naknadno saznalo, služeći se Vukovim prevodom koji mu je bio dostavljen radi recenziranja pred objavljivanje), čiji je jedan primerak nađen u Puškinovoj biblioteci. Ustanici, pa i Jakov Nenadović, najviše su Puškinu kazivali o srpskoj buni protiv dahija i o vođima Karađorđu i Milošu.
Izvor: Srpsko nasleđe