Вести

Slava Bogu u Trojici slavljenome: Ocu i Sinu i Svetome Duhu! U Nedelju po Rođenju Presvete Bogorodice, a pred Krstovdan, u manastiru Ćelije u selu Leliću, kod Valjeva, kad je Vladika Valjevski g. Milutin i njegova Episkopija slavila “Eparhijski dan”,

na Sv. Liturgiji osvećeni su temelji crkve zadužbine Blaženog spomena Oca Justina Novog, koju su služili 12 Srpskih Vladika, sa načalstvujućim Sinodalcem Mitropolitom g. Amfilohijem, i saslužujućima: Mitropolitom Dabrobosanskim g. Nikolajem, i Episkopima: Kanadskim, Banatskim, Bačkim, Raško-Prizrenskim i Kosovsko-Metohijskim, Osječko-Poljskim i Baranjskim, Šumadijskim, Vranjskim, Budimljansko-Nikšićkim, Lipljanskim i dolepotpisanim, uz sasluženje sveštenstva i u Hristu đakonstva, i velikog broja sveštenstva, monaštva i hristoljubivog naroda iz mnogih naših krajeva i inostranstva. Domaćin Vladika Milutin je episkopovao nad svim i svima, sve je nadziravao i usklađivao, jer Episkop, kao živa slika Pastira i Episkopa duša naših Hrista (1Petr.2,25), i jeste koordinator svega života i delanja Crkve.

Božanska Liturgija, služena u manastirskom dvorištu, prava nebozemna Mistagogija Svete Evharistije, sa većim brojem vernika pričasnika, kao i osveštanje Trocrkve – po testamentu Ave Justina posvećene Sv. Savi, Sv. Justinu Mučeniku i Sv. Mariji Egipćanki – i sve ostalo saborovanje u Obitelji Sv. Arhangelâ, u kojoj su Svetu Trojicu-Jedinicu služili i slavili dva Božja novojavljena Svetitelja naših dana: Sv. Nikolaj i Sv. Justin, proteklo je u najboljem skladu i redu, u Liturgijskom miru i zajedništvu vere, ljubavi, blagodati, zajedničkog Pričešća Telom i Krvlju Hristovom, sabornog priopštenja Telu Bogočoveka i Spasa sviju, duhovno-telesnog sajedinjenja Crkvi, čija priroda i bitovanje, život i životovanje, i na zemlji i u Carstvu Nebeskom, i jeste: mir i ljubav i jedinstvo – u blagodati Hrista, ljubavi Boga Oca, zajednici Svetoga Duha (2Kor.13,13 i Liturgijski vozglas).

Zaista, ovde su molitve Sv. Nikolaja i Ave Justina, učinile da se vidljivo i opitno ostvaruje njihova želja i molitva: “da se Srbi slože, umnože i obože” – i duhovno i telesno, i istorijski i eshatološki. Sveta Liturgija=Evharistija uvek i jeste takva, i tako se dejstvuje, i tako deluje – jednotvorno, kako veli Sv. Areopagit, u Svetopedesetničkoj polifoničnoj simfoniji i simfoničnoj polifoniji, gde su svi članovi Crkve, svaki ponaosob, i svi zajedno, kao Jedan – u Hristu sjedinjeni (Gal.3,2, po živoj slici Svete i Životvorne Trojice.

Hvala Bogu za ovaj dan, i ovu svečanost, za ovu Liturgiju, za mir i jedinstvo u našoj Crkvi, po molitvama svih Svetih, a izrjadno Presvete Bogorodice, Časnih Arhanđela, Svetih Otaca Liturgâ, Svetih Nikolaja i Justina, čije su Svete Mošti tu u blizini čudotvorno prisutne i delatne. I još, uz ostalo, hvala Gospodu što nije bilo nijedne od onih odnedavno žalosnih pojava, koje se tu i tamo javljaju u nekim našim Eparhijama: da dolaze kojekakvi ljudi, odnekle i od nekoga poslani, kao “uhode” i “sogljadatelji”, ali ne Zemlje Obećane – da bi se u njoj nastanili, ucrkvili i ocrkvili, uhristovili i ohristovili, nego, kako veli Apostol, da bi kao “pridošla lažna braća što se uvukoše da uhode slobodu našu koju imamo u Hristu Isusu” (Gal.2,4), i da pritom dele kojekakve paškvile i lažne spise, kojima neznaveno a pakosno u narodu Božjem:

kako je, tobože, nastao “raskol” i “propast” u Srpskoj Crkvi; kako su neki, čak i Episkopi, odjednom postali “izdajnici” i “plaćenici Vatikana”, a drugi, tj. jedino šačica tih samozvanaca, eto, ostali “pravi revnitelji predanja”, “čuvari vere”, “branioci Pravoslavlja”, itd.

A o Pravoslavlju takvi bukači znaju toliko, da im je, po Sv. Apostolu, u čitavom Pravoslavlju jedino i glavno: “ne dotakni, ne dodirni, ne okusi” (Kol.2,21). To su odnedavno iznikli, ko pečurke posle kiše, malobrojni ali drski i tvrdovrati “revnitelji” okamenjenog nečuvstvija, širitelji duhovnog uninija, beznađa i bezdelija, kojima je, izgleda, jedini cilj: “da koriste slobodu za prikrivanje zlobe” (1Petr.2,16), te da dižu graju i seju smutnju, i po svaku cenu tovare “bremena teška i nepodnosiva” na naivne vernike, tek oslobođene od tiranije bezbožnog komunizma, kako bi ih sprečili i što više udaljili od Svetog Učešća=Pričešća u Zajednici Crkve kao Tela Hristovog, od ustima-srcem-dušom priopštenja svespasonosnom Sabornom Telu Bogočoveka Spasitelja, jedinoj Lađi Spasenja, naspram bezbrojnih čunića i čamčića raznoraznih brodolomaca i dušegubaca, koji dolaze s leva i s desna, i ulaze “ne na vrata – ne kroz Vrata Ovcama (Jn.10,9) – nego preskaču i uskaču na drugom mestu u Tor ovčiji kao vukovi”…

Nedeljni sabor i liturgijsko sabranje u manastiru Ćelijama – središtu toga dana staronove Episkopske Eparhije Valjevske – zaista je bila javna i istovremeno Tajanstvena Večera Carstva Božijeg, Carstva koje je Otac zaveštao Sinu, a Sin Jedinorodni, kao Prvorodni među mnogom braćom, nama – braći i deci Svojoj, učesnicima i saslužnicima, sapričasnicima i sutelesnicima u Pashi Krsta i Vaskrsa Njegovog, i našeg u Njemu i sa Njim, Koji nas ovako liturgijski, sa svima Svetima, privodi i uvodi u mir i jedinstvo sa Ocem i međusobno, da bivamo i budemo satrapeznici za Trpezom Svadbe Jagnjetove, za koju nas je, preko Episkopa i ove Obitelji, pozvao Ava Justin ovim utemeljenjem Hrama-Zadužbine: “da s’ u njemu poje Leturđija, ovog sveta kao i onoga”.

Ovo je saborno slavlje pokazalo, projavila i objavilo svima nevericama, malovericama, krivovericama: da u Crkvi Hristovoj na Srpskoj zemlji postoji istinsko liturgijsko jedinstvo i zajedništvo, kakvo je i do sada postojalo, i kakvo će, Bogu slava i hvala, postojati dok smo Hristovi učenici, sledbenici i pričasnici. “Jer smo postali zajedničari Hristovi, samo ako početak ipostasi naše (=prvobitnu veru Hristobitijnu) do kraja održimo”(Jevr.3,14).

Osećao sam duboko i radosno, i ne samo ja, nego i prisutni Oci i Braća, i sva Punoća Crkve Božije, kako su mi posle i govorili, stvarno prisustvo i dejstvo Duha Utešitelja, i Nadahnitelja, i Darodavca “jedinstva Duha u svezi mira” (Ef.4,3).
Episkop Valjevski, smireni i skromni Vladika Milutin, u svojoj Episkopiji zaista je slavio i proslavljao, i svi mi sa njime, taj blagodatni dar i dan istinskog, nenametljivog liturgijskog mira i jedinstva Crkve Božje u narodu Svetoga Save i Svetih Nikolaja i Justina.

Nije nikome zasmetalo ako je nešto tokom Sv. Liturgije bilo raznoliko (čitanje Care Nebeski jednom; Apostol čitan od čteca-Episkopa; izgovor Tropara Trećeg časa /pre Molitve Epikleze/; poluglasno čitanje svih Molitava, a na kraju glasno Molitve po Pričešću svih; nemanje dveri i zavese, jer je služeno napolju, između starog i novopodizanog Hrama; neispitivanje vernih pred Pričešće “jesi li postio”, itd.itd.). Tako biva danas svuda u Pravoslavlju od kraja do kraja vaseljene, i Liturgijsko jedinstvo Pravoslavnih Crkava u svetu i danas je ono što zadivljuje nepravoslavne, jer je to jedinstvo u Onome Koji je Jedino na potrebu.

***

Ipak, kao u anpasanu, da kažemo, bilo je ružno, u najmanju ruku neukusno: da se u Nikolajevom Leliću i Justinovim Ćelijama prodaju kojekakve brošurice nekih piskarala, kojima je, izgleda, zluradost razdora i podelâ važnija od radosti zajedništva. (Niko ih u tome nije ometao, niti “gonio”, jer bi to bilo ružno pred onako veličanstveno mirnom i sjedinjujućom Svetom Liturgijom). Naime, bilo je na prodaji par “libelusa”, sveščica, knjižica, “knjiga svaštara” – u kojima preovlađuje samopromovisanje sopstvenih pretenzija neznanja i, nažalost, zluradosti, što indukuju i produkuju nekolicina ljudi (čak i neki kaluđeri, i – kaluđerice!) kod nas – dospevaju takvi čak i u Hercegovinu, ali tamo tlo ne nalaze. Nekoliko ljudi “sveznadara” i “svenadležnih”, u svome sektaškom mentalitetu i ponašanju, raspisali su se “o svemu i svačemu i još o ponečemu”, pa su u svojim očima izrasli u moderno nazvane “pravoslavne publiciste”, “revnitelje”, “borce za vekovno predanje”, a ustvari, po Apostolu, radi se o ljudima koji “sami sebe hvale, sami sebe sobom mere, sami sebe sa sobom porede, a – nerazumni su” (2Kor.10,12), ili, kako bi to blago rekao Mitrop. Amfilohije, “neznaveni su”.

Ima već desetak takvih sitnih brošura i letaka, štampanih i fotokopiranih, i par “knjiga” sa gromopucateljnim naslovima, u kojima od samih naslova skoro da i nema ništa, jer su većinom ispunjene predubeđenim “priređivanjima”, “komentarima”, nabeđivanjima (pravo ideološko “pranje mozga”) prostih ljudi sloganima: kako je, navodno, u našoj Crkvi na delu “reformatorstvo”, “obnovljenaštvo”, “modernizacija”, “gaženje Kanona”, “menjanje Kalendara”, “ukidanje Ikonostasa”, “poricanje Slave”, “dolazak pape” – rečju: “propast” (kako npr. govori jedan “iguman”, čije kasete i CD-i kruže iz ruke u ruku). Ustvari je to, podmuklo zabadanje trna u zdravu nogu. Tu, u tom usplahirenom i smućenom pisanju, napadani su, ili pod sumnju dovedeni, naši istaknuti Episkopi (kojima se ostali Pravoslavni ponose, jer imaju čime i kime), pa i sam Sveti Sinod sa Patrijarhom (Sv. Arh. Sabor se formalno mimoilazi, ali ga oni dele na “naše” i “njihove”).

Primera ovoga ima ne tako mnogo, ali ih ima. Naprimer: u Kragujevcu su se nedavno pojavile 2 knjižice-brošure, gde su kao autoriteti “odbrane Prvoslavlja” navedeni neki “monasi i duhovnici”, za koje se zna ko su i kakvi su bili, pa se naivnom svetu takvi plasiraju kao učitelji i revnitelji “Pravoslavnog predanja”, poput npr. o. Stefana sa Karulje, ili o. Pere “Sikirčeta”! Ima, takođe, i svesnih i zlonamernih zloupotreba pojedinih zaista uvaženih imena pravoslavnih podvižnika i duhovnika, ali navođenih i korišćenih tako kao da su oni, i samo oni, bezgrešni i nepogrešivi, oci i učitelji Pravoslavlja. Za primer, uzgred, citira se mišljenje Starca Kleope iz Isihastrije-Rumunija, kako on, navodno, tvrdi, da “u drevnoj Crkvi nije bilo čestog Pričešćivanja”. Čestitog Starca Kleopu lično smo poznavali, i smatramo da to on ne bi tvrdio (jer pre svega, čovek je prost, a znanje istorije i prakse drevne Crkve ne stiče se na brzinu), a ako je i rekao, “jedna lasta ne čini proleće”, kako kaže Sv. Grigorije Bogoslov (za sličan slučaj u njegovo vreme). Ima tu navođenja i samih Svetitelja (naročito novijih, među koje je dospeo čak i Petar Mogila, notorni latinstvujušči u teologiji skolastik, mada je i kao takav “branio Pravoslavlje”). Ima čak i navođenja Svetih Otaca, bez pravog poznanja teksta i konteksta, bez kriterijuma: gde, kada, kako, zašto je dotični Svetitelj rekao to i to, ako je to uopšte i rekao ili napisao (jer najčešće, poput psevdozilotâ tzv. “Starokalendaraca”, ne navode odakle je uzeto, iz kog dela i izdanja Sv. Oca, ili je prepisano negde od nekoga, a zna se da ima i neautentičnih dela pripisivanih Ocima, koja nisu njihova, ni sasvim pravoslavna. A da dodamo i to: da ni neki Svetitelji nisu privilegovani od Boga da ih On automatski “oslobađa grešaka i zabluda”, ako se sami nisu usrdno molili Bogu da ih oslobodi, i trudili se da nauče punu Istinu, kakvu Crkva ima i drži sa svima Svetima (Ef.3,1, kako veli Sv. Varsanufije (Odgovori 606-611, izd. Hilandara, 2000, 309-316). Ima i izvrnutog citiranja, boljereći licitiranja (kao protestanti Biblijom, ili kao Latini, kad navode jedan citat Sv. Zlatousta, po kojem ispada da ne treba Epikleza u Liturgiji, a ne navode mnoga druga mesta koja govore upravo obratno – da treba). Ima i direktnih podvala i laži i podmetanja neupućenima i neukima.

(Primer je nažalost svež: prota Mateja Matejić, nedavno je 6.9.2007, na prljavom i anticrkvenom sajtu “novinar.de” napisao pravi pamflet: “Čije je i kakvo je to Pravoslavlje”, gde bezrasudno i nesavesno – mada za sebe veli: “sveštenik sam već 56 godina”! – kleveta “nekoliko mlađih, inteligentnih, enegričnih, ali samovoljnih i prepotentnih episkopa” (moja malenkost ima 70 godna, a, milošću Božjom i dugotrpljenjem, sveštenujem 48 godina!), pa kaže: “Pregledao sam bar stotinu liturgijskih rukopisa na koži i papiru – i veliki broj štampanih Služabnika – i nisam takvu Liturgiju našao”! Aferim učeni Proto, ali kažite: kojih? od kada? i koju to “takvu Liturgiju” niste našli? Ja to isto radim, ali upravo ovakvu Liturgiju kakvu služimo nalazim u njima (=Liturgiju bez Tropara 3. Časa; Liturgiju gde je “tajno” čitanje molitava tek ponegde ukazano, a ni izdaleko ne za sve molitve; Liturgiju u kojoj peva Narod Božiji, a ne italijanski horovi; Liturgiju sa Pričešćem svih i čitanjem naglas Molitve po Pričešću svih, itd.) – i to sve objavljujem i štampam, i neposredno iz rukopisa i sa najboljih savremenih izdanja, dok je učeni Prota preveo sa prevoda (19.vek) “Stare Liturgije”, koji prevod nisam mogao da koristim zbog lošeg, nestručno obavljenog posla, pa sam koristio direktno ruski predložak i još više grčke i slovenske originale. Ima još mnogo mutnoga u pomenutom Protinom tekstu (na još mutnijem sajtu “novinar”), i beskrupuloznog blaćenja, kako: “samovolji nekolicine episkopa nema granica” (to ponavlja dvaput!); “za njih – a reč je, po njemu, o “našim samovoljnim i preučenim episkopima obnovljačima” (podvukao on) – nema zakona, nema kanona, nema pravila”, itd. itsl., a izvori za takve Protine zaključke su: “priča se”, “gledao sam na Internetu” (čitaj: na antisrpskom i anticrkvenom Studiju B92), etcetera. No pomenusmo protu M.M, poznatog ljotićevca, ne zato što mu podmuklo napisani tekst to zaslužuje, nego što se na njega poziva g. Vlada Dimitrijević, na koga se osvrćemo dalje).

U Ćelijama je u Nedelju prodavana jedna takva brošura (džepnog formata, od 110 strana) naslovljena: “Hleb nebeski i Čaša života – Vladika Nikolaj i Otac Justin o Svetoj Liturgiji i Pričešću, priredio Vladimir Dimitrijević, izd. “Lio”/Gornji Milanovac/, 2007, tiraž 1000″. Da je reč o svojevrsnoj propagandnoj podvali prostom svetu, vidi se već po tome što je, po nekoj ironiji “sudbine”, na korici brošure, između slike Nikolaja i Justina, dat u boji prazan Putir! i prazan Diskos! (kao da je snimljeno iz nekog izloga ili kataloga, gde se prodaju crkvene stvari!). Ako je prazan Putir i Diskos simvol Liturgije i Pričešća, onda to pokazuje praznost sve ove i ovakve rabote. Sadržaj pak same brošure je većinom van konteksta i stvarne veze sa temom u naslovu, jer u njoj najmanje ima stvarnih reči ove dvojice Svetih Liturgâ o Liturgiji i Pričešću, tako da ova knjižica i nije o Svetoj Tajni i Tajnovodstvu, niti je o Nikolaju i Justinu, nego o Vladi Dimitrijeviću i sektaškom mentalitetu koji ga, nažalost, poodavno karakteriše. “Priredio” je on do sada desetak manjih i većih po formatu, a po mentalitetu istovetnih, knjiga /u tzv. “Obrazu Svetačkom”, gde su on i J. Srbulj neprikosnoveni autoriteti/, u kojima se uglavnom nekritički prevodi i još nekritičkije komentariše, mahom sa engleskog i ruskog, mnogo šta spornog sadržaja i kvaliteta, od Serafima Rouza do Aep. Averkija, i gde su prezentirana zbrkana, haotična, a negde i direktno nepravoslavna shvatanja (npr.: Averkijeve tvrdnje da se “može i treba za vreme Liturgije koristiti Molitvenik sa ličnim molitvama”; ili “ne služiti sa Grcima koji imaju novi kalendar”; ili sporni stavovi Rouza o “zagrobnom životu”; ili direktno antikanonske tvrdnje V. Dimitrijevića: da se može, i treba, “postiti u Subotu”! – dakle kao Latini; ili “klečati u Nedelju”!).

U ovoj brošuri od sto strana, Nikolajevog i Justinovog teksta, za koji niste sigurni gde počinje i gde se zavaršava (a negde ni odakle je uzet, jer su iseckani, istrgnuti iz konteksta, protkani “prosvetarskim” komentarima sveznadara, skromno nazvanog “priređivač”), nema jedva pola knjižice, a inače su u knjižici mnoga pitanja koja nemaju mnogo veze sa naslovom knjige (”o postu”, “o modernizmu”, “o konzervatizmu”, “o obnovljencima u Rusiji”, o “kalendarskoj reformi”, o “liku sveštenika”, o “klečanju na službama”), skoro sve same teme danas izrazito svojstvene (psevdo)zilotima, koji u Božanskoj Liturgiji “od drveća ne vide šumu”, od sitnica ne vide Glavninu našeg Spasenja. Sve ostalo u knjižici su mudrovanja iliti nagvaždanja V. Dimitrijevića. I to se prodaje, boljereći nameće, kao “pranje mozga” – u ime Svetih Nikolaja i Justina, i to još u Leliću i Ćelijama! To nije ni “donošenje sove u Atinu”, nego sholastička i racionalistička kazuistika, “traženje dokaza” za unapred smišljene i prezumcirane sektaške teme i stavove (λήψις του ζητουμένου, kako bi rekli atinski mudraci).

Gospodina i brata Vladu Dimitrijevića smo u razgovoru, pastirskom i očinskom, i kao Žički Episkop, i potom nedavno, savetovali i podsećali ga na Sv. Apostola: “Vama nije tesno u nama, nego vam je tesno u srcima vašim. A za isto uzdarje od vas, kao deci govorim, budite široka srca i vi” (2Kor.6,12-13), s nadom da će uvideti koliko su njegovi ovakvi tekstovi, “priređivanja” ovakvih brošura i knjiga “svaštara”, duboko prožeti duhom skolasticizma i sektaštva, “duhom ovoga doba”, nerazlikovanjem duhova, toliko tuđim Pravoslavlju!

Ne bismo da citiramo ovde njegove nesuvislosti i veštačke konstrukcije (poput npr.: “u našoj Crkvi – post, ispovest, pričešćivanje, bogosluženje – sve kao da je pod znakom pitanja”!) – to ćemo, ako ustreba, posebno uraditi kad budemo donosili svedočanstva o Bogočovečanskoj Liturgiji Svetih Nikolaja i Justina, ljudi – odgovornih Pastira u ovom narodu Arhipastira Hrista i Sv. Save, koji su Hristom u Duhu Svetom bili iznad “modernizma i konzervativizma”, iznad “Istoka i Zapada”, iznad svih psevdozilotskih i sektaških jednostranosti i defektnosti, jer su bili u visinama i dubinama katafatike i apofatike bogatstva Pravoslavnog Bogoslovlja i Bogoslavlja, kako naša Crkva peva. Savetujemo, opet i opet, gospodinu i bratu Vladi (a i onima koji mu sufliraju, ili on njima), da trudoljubivo, postom i molitvom, vrlinama koje drugima preporučuje, stekne, ili makar malo-pomalo stiče, iskrenu ljubav i revnost za Istinu, ali uz sebegraditeljsko i crkvograditeljsko smirenje i smirenoumlje, kakvo su imali Sv. Nikolaj i Justin. I takođe da zna, kao oni: da ni “revnost po Bogu” nije dovoljna, ako nije “revnost po razumu” /κατ’ επίγνωσιν = “po poznanju”/ Istine = Tajne Hristove (Rm.10,2; Kol.2,2). I da se samo sa svima Svetima može razumevati širina i dužina, i dubina i visina, zajedništva i sapričastija Svetih u blagodati Hristove Liturgišuće Crkve (The Worshipping Church, kako se zove tekst o. G. Florovskog, koji oni u “Svetačkom obrazu” nisu preveli) – Telu i Punoći Onoga Koji sve ispunjava u svemu.

Učesnici toga Tela i Punoće, po meri vere i dara Hristova, bili smo u Nedeljnoj Liturgiji u manastiru Ćelijama.
+Ep. Atanasije (Jevtić)

Izvor: eparhija zapadno-američka

– podebljanja uradila redakcija –

Redakcijski komentar

U stilu našeg dragog penzionisanog episkopa Atanasija (Jevtića) glasno kažemo: Koje bre Liturgijsko jedinstvo!? Koji bre neznaveni mirjani ?! Koji bre prljavi i anticrkveni sajt NOVINAR.DE? Koji?