Вести

U Predgovoru na knjigu „Na putu ka liturgijskom preporodu“, vladika bački Irinej javno je ispoljio svoju veliku zainteresovanost u vezi događanja oko izmene Svete Liturgije.

+++

Prividno blagim i umilnim stilom okomio se na neistomišljenike i time je jasno opredelio svoj neumitni stav. Međutim, kada se pažljivo pročita njegov tekst, lako se može uvideti da je Vladika pokušao da izvrši zamenu teza, tj. pokušao je da neposlušnost SA Saboru (u pogledu služenja Liturgije) opravda prebacivanjem krivice na one koji jesu poslušni SASaboru, a pod izgovorom da neistomišljenici imaju “besumnje veoma ograničeno – poimanje smisla svetoga bogosluženja“. Pa, da vidimo, kakvim dosetkama se koristio vladika Irinej.

“ŠIROKOGRUDOST“

1. Vladika smatra da su oni pojedinci osetljivi za sabornu prirodu Crkve uopšte, dok za neistomišljenike kaže da su „rigidni i uskogrudi samoproklamovani čuvari liturgijske ‘čistote’, a usput i ‘veliki inkvizitori’ u odnosu na sve koji razmišljaju ili delaju drugačije“.

*U najmanju ruku je čudno, da vladika naziva „uskogrudima“, „rigidnima“ i „velikim inkvizitorima“ neistomišljenike, on, koji je listom, već odavno (kada nismo ni shvatili zašto) proterao srpsku bogoslužbenu praksu iz svoje Eparhije?

Bogosluženja i skoro sve sveštenstvo u Eparhiji bačkoj poprimili su čisto grčku formu – sa grčkim tipikom, oblačenijem, pojanjem… Da li bi ko smeo da pročita tiho molitvu anafore na Liturgiji u Eparhiji bačkoj?… Svakako da ne bi. Pa gde je tu njegova širokogrudost i lažna tvrdnja da u njegovim redovima ima “odanih svom tipiku i punih uvažavanja prema tipiku drugih“.

Da li je možda širokogrud i vladika Jovan, koji jednim aktom zabranjuje nasleđenu praksu, a neobjašnjivo nameće nešto drugo, uprkos ponovljenoj Odluci Sv. arhijerejskog sabora, odnosno Odluci naše Pomesne crkve?

U istoj – Eparhiji šumadijskoj, umirovljeni „širokogrudi“ vladika Atanasije, zajedno sa nadležnim Arhijerejem i Ministrom vera, idu bukvalno da linčuju sveštenika koji je poslušan svojoj Crkvi i veran svojoj zakletvi.

Isti „širokogrudi“ umirovljenik, nemirnog duha, pred sveštenstvom Beogradsko-karlovačke mitropolije i pred studentima na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, 6. novembra 2007.g., uzrujano se protivi saborskoj odluci o liturgijskoj praksi vičući na sav glas: „Nije Sabor da odlučuje o tim stvarima… E, nećeš majci!“

Isti, (ne)umirovljeni, ne bi vikao da nije imao svaku podršku druge dvojice prisutnih arhijereja – mitropolita Amfilohija i episkopa Irineja, o čemu ćemo napraviti osvrt u posebnom tekstu i priložiti audio-zapis.

“HORSKI KONCERTI“

2. Vladika bački tvrdi da su “horski koncerti“ ili “solističke pojačke numere“ negativnog karaktera. Ove tvrdnje su kod istog pretočene u svojeobraznu praksu, te su po „njegovim“ manastirima, pa i hramovima, ostali samo bledi tragovi srpskog crkvenog pojanja, zamenjenog hibridnim vizantijskim, u svakom slučaju još manje razumljivom i prihvatljivom za naše vernike.

OBNOVA NAS SAMIH

3. Vladika Irinej (Bulović) neshvatljivo insistira na obnovi Liturgije, pozivajući se na stalnom vraćanju Izvora, Zemlji živih, Hristu Prvosvešteniku Crkve.

*U ovom trenutku, kada je sekularizam zašao u sve pore crkvenog života, logičnije bi bilo da se više pažnje posveti izmeni nas samih, a ne Liturgije, tj. trebalo bi razmišljati u pravcu, kako da posvetovnjačenog čoveka što bolje zaštitimo od negativnog uticaja vremena u kome živi. Ovo je primetio i o.Vladimir Vukašinović navodeći u svom magistarskom radu (Liturgijska obnova u XX veku, Beograd – Novi Sad – Vršac, 2001, str.120) reči Jeroteja Vlahosa:

“Još jedan način na koji projavljujemo sekularnu teologiju jeste činjenica da tražimo obnovu crkenog liturgijskog života bez istovremenog otkrivanja i proživljavanja asketskog, podvižničkog života Crkve. Diskutujemo o neprestanom zajedničarenju u svetim tajnama bez istovremenog dovođenja u vezu ovog napora sa stepenima duhovnog usavršavanja, a to su očišćenje, prosvetljenje i oboženje“.

O PRIČEŠĆIVANjU

4. Dalje, vladika Irinej podseća na činjenicu da Sveta Evharistija, odnosno Liturgija Crkve, konstituiše njeno biće i rađa iz sebe sav njen život. Ponavlja i to, da je Crkva najpre liturgijska ili evharistijska zajednica, dok učestvovati u Evharistiji i pričešćivati se hlebom i Istinskim pićem znači imati život večni već od sada.

*Ova konstatacija, jevanđeljskog i predanjskog duha, zaista iskazuje jednu nepobitnu istinu. Ali, nepravedno bi bilo provlačiti mišljenje da se kroz sam čin primanja Tela i Krvi Hristove bezuslovno zadobija Carstvo nebesko. Nepravedno je ne spomenuti i to da Sveto Pričešće nije uvek na spasenje, ono biva i na osudu, kako nas podseća i sama molitva pred Sveto Pričešće.

Podsećamo, i Juda se pričestio na Tajnoj večeri, ali to mu nije bilo na spasenje. Štaviše, u tom trenutku, budući nedostojan Svetog Pričešća, u Judu uđe đavo (Jn. 14, 24-27), kako je to protumačio sv. Jovan Zlatousti. Sv. ap. Pavle takođe potvrđuje ovu činjenicu rečima: „Ali čovjek neka ispituje sebe, i tako od hljeba neka jede i od čaše neka pije. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tijela Gospodnjega. Zato su među vama mnogi slabi i bolesni, i dosta ih umire’‘ (I Kor. 12, 27-30).

Dakle, pristupajmo Svetom putiru što češće, ali imajući na umu da se kroz Sveto Pričešće sjedinjujemo sa Hristom Bogom, što nas obavezuje da se na najbolji mogući način pripremimo za ovo sjedinjenje. Stoga, neprilično je i dušepogubno sjediniti se sa Hristom, pod vidom Hleba i Vina, posle doručka, posle kafe, ne ulažući elementarnog ličnog truda na pripremu za sjedinjenje. Za one koji su u nedoumici koliko puta se treba pričestiti, umesno je naglasiti reči Njegove Svetosti patrijarha srpskog Gospodina Pavla koji kaže:

„Kojima treba odobriti – ili onima koji se pričešćuju često ili retko? – neka budu reči sv. Jovana Zlatousta: Ni jednima, ni drugima… nego onima koji se pričešćuju sa čistom savešću, sa čistim srcem, s besprekornim životom. Takvi neka pristupaju svagda. A koji nisu takvi – nijedanput! Zašto? Zato što oni navlače na sebe sud, osudu, kaznu i mučenje“.

Nekada je Dostojevski u svojoj knjizi “O Jevrejima“ proročki opisao šta bi jevrejska manjina u Rusiji učinila pravoslavnim Rusima kada bi došla na vlast. Prema učenje svoje vere, Jevreji se ne smeju mešati sa drugima narodima, ni obedovati sa njima, jer svi nejevreji za njih su Goji – predodređeni da služe i roboju Jevrejima. Dostojevski je izrazio bojazan da isti nekada ne dođu na vlast, jer bi njihova vlast prerasla u teror. Zaista, posle Oktobarske revolucije u upravi nove boljševičke vlasti bilo je oko 93% Jevreja. Zato, nije čudo što su oni, budući nepravoslavni, rušili pravoslavne hramove, progonili sveštenstvo i vernike… Isto tako, sudeći po celokupnoj situaciji u Eparhiji bačkoj, kao i prema Predgovoru vladike Irineja (Bulovića), dolazak njega i njegove struje na vlast u SPCrkvi predstavljao bi, blago rečeno, rigidnost, uskogrudost i nerazumevanje neistomišljenika, a realno rečeno to bi bio teror nad svima koji se pridržavaju ustaljene i osveštane prakse, koja nas i čini različitim od sekularizovanih hrišćanskih konfesija. Stoga, Bogu se moliti i protiv zla boriti svima nama zapoveđeno.

P.S.
A zašto sam ovo napisao pod pseudonimom? Pa upravo zbog “širokogrudosti“ predvodnika ove struje u SPC. Oni imaju cilj da sve neistomišljenike diskvalifikuju iz života cele SPC: na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu mogu samo oni dobiti mesto predavača, u Eparhijama koje opslužuju mogu primiti samo istomišljenike, unapređenja u pogledu činova i parohija prolaze samo njihovi,… Svi to znamo jako dobro i stoga, mi – pijuni, koji svakako pripadamo strategiji iste partije, u želji da budemo na pravoj strani, koristimo razne načine za učešće u igri. Ovaj tekst predstavlja samo potez malog pijuna u želji da se “partija šaha“ afirmiše i unapredi.

izvor: pravoslavni forum IHTUS

Podebljanja, format teksta i ilustracija -novinar.de