Вести

Razgovor nedelje: Dejvid Gibs, autor nove knjige o američkim zabludama u vezi s Kosovom. Demokrate bi htele da preko primera rata za Kosovo, zadrže Americi status supersile i moralno opravdanje na vojni napad.

+++

Nova knjiga profesora Dejvida Gibsa (61), koji nikada nije bio na Balkanu, niti je bilo kakvim vezama (ličnim, emotivnim ili poslovnim) povezan s „buretom baruta”, za Srbiju je velika novost: američki autor opovrgava ovdašnje vladajuće mišljenje i zvaničnu politiku i tvrdi da rat NATO-a 1999. protiv Jugoslavije nema nikakve veze s „humanitarnim intervencijom”. Njegov rad o, kako kaže, glavnom sukobu koji definiše eru posle Hladnog rata jeste, pri tom, sazdan isključivo na javnim dokumentima (Haški tribunal i parlamentarne debate po evropskim prestonicama), bez ikakvih ličnih opservacija. Još je zanimljivije da je knjigu objavio prestižni Vanderbilt, jedan od vodećih univerziteta u SAD, i da će ona biti predmet proučavanja budućih studenata političkih nauka i međunarodnih odnosa.

Ni u Americi nije baš uobičajeno da akademski radnici objavljuju knjige suprotne stavovima zvaničnog Vašingtona, bar kada je o spoljnoj politici reč. Zato sam na početku dugog razgovora s Dejvidom Gibsom i pitala da li je, pišući knjigu, nailazio na prepreke i upozorenja. Jer i on sam je u jednom članku konstatovao da profesori koji se bave proučavanjem zemalja u konfliktu sa SAD bivaju brifovani od strane Stejt departmenta ili ih posećuje Ef-Bi-Aj.

Na to Gibs kaže: „Ne mogu da kažem da me je Ef-Bi-Aj ometao, bar ja o tome nemam podataka. Pojedini studenti kritikovali su me na mojim predavanjima. A jedna studentkinja tvrdila je da će me prijaviti Ef-Bi-Aju. Ne znam da li je to zaista i uradila. Ponekad me pojedini studenti proglašavaju izdajnikom, to nije dovelo do ozbiljnijih problema, ali svakako da me takve stvari pogađaju”.

Da li Vam je iko savetovao da ne objavljujete ovakvu knjigu koja osporava zvaničnu spoljnu politiku SAD?

Ne bih mogao da kažem da sam tako direktno prepadan. Ali ipak je teško objaviti knjigu koja je u suprotnosti sa zvaničnom spoljnom politikom. Jer mnoge ovdašnje ličnosti, koje obično kritikuju američku spoljnu politiku, vrlo su prilježne u odbrani američke intervencije u Bosni i na Kosovu. Za mene je naročito bilo čudno što su mnogi levičari u SAD, koji su se oštro suprotstavljali američkim ratnim intervencijama, bili i ostali pobornici intervencije u Jugoslaviji. Oni samo prigovaraju što je Amerika u ovom slučaju reagovala suviše kasno. Ličnost koja se najviše povezuje sa ovakvim stavom je profesorka Harvarda Samanta Pauer s knjigom „Problem iz pakla – Amerika u doba genocida” (2003) za koju je dobila Pulicera. Ona je sada u predsedničkom nacionalnom savetu za bezbednost.

Zašto se sporite s njom?

Ona je glavni pobornik humanitarnih intervencija i čak preporučuje da bi to trebalo da bude glavna stavka američke spoljne politike posle kraja Hladnog rata. Po njenom mišljenju, američka vojna sila bi trebalo da se upotrebi kako bi se ljudi po svetu oslobađali represivnih režima, kako bi se zaštitile manjine… I iznad svega kako bi se zaustavilo ono što ona zove genocidom. Jugoslavija u njenoj knjizi zauzima najznačajnije mesto. Čini mi se da ona intervenciju u Bosni i na Kosovu postavlja kao model za američku spoljnu politiku u budućnosti. Da Sjedinjene Države ne bi trebale da oklevaju i da naprotiv treba vojnom silom energično da rešavaju konflikte. Mislim da je ona, pre svega, mnogo toga što se dešavalo u Jugoslaviji pogrešno predstavila. Konceptualno, problem je da ona ne uzima u obzir kako intervencije mogu da dalje pogoršaju stanje na terenu. I ono što mi najviše smeta jeste to da predstavnici ovog pravca ne razmatraju smanjenje američkih ratnih intervencija posle kraja Hladnog rata. To je u skladu sa interesom američkog vojno-industrijskog kompleksa.

Kako se desilo da u ovo doba munjevitih informacija američka javnost ostane praktično neobaveštena o posledicama Nato bombardovanja, civilnim žrtvama i razaranjima u Beogradu, Nišu, Novom Sadu…?

To bi bio deo „američkog paradoksa”. Možda SAD ima najslobodnije medije na svetu, gde legalno nema gotovo nikakvih ograničenja. Ali kada je reč o američkoj spoljnoj politici mediji se jednostavno povinuju zvaničnim stavovima Vašingtona. Ali u slučaju Jugoslavije desilo se da su se i svi, ili gotovo svi evropski mediji, priklonili pristrasnom izveštavanju od samog početka konflikta, što je zaista čudno.

Kako to objašnjavate?

Možda se to može tumačiti ideološkim motivima posle kraja Hladnog rata. Vrlo rano je počelo da vlada mišljenje kako Srbi u stvari prouzrokuju sve probleme. Svakako srpska strana je počinila mnoge zločine, možda više od drugih, jer je i armija bila bolje opremljena od drugih. Ipak, od početka, u ranim posthladnoratovskim danima kompleksna situacija u Jugoslaviji počela je medijski da se simplifikuje i iskrivljuje. Srbija i Crna Gora jedine su na prvim izborima posle rušenja zida glasale za nekadašnje komuniste.

Demokrate i republikanci u SAD takođe su, kada je u pitanju Jugoslavija, u saglasju?

To i nije tako začuđujuće. Demokrate i republikanci se vrlo često slažu u pitanjima spoljne politike, što i dalje zbunjuje strance. Ali, u slučaju bivše Jugoslavije širom političkog spektra i u Evropi i u SAD postignut je konsenzus o imenovanju glavnog krivca, svi problemi su nastali zbog Srba i Miloševića jer na Srbiju se gledalo kao na neokomunističku tvorevinu. S druge strane, Hrvatska i Izetbegovićeva Bosna vrlo rano su sklopile ugovore s moćnim njujorškim propagandnim firmama a kasnije su to učinile i grupe antisrpskog otpora na Kosovu..

Građu za svoju knjigu koristili ste iz javnih, a opet malo poznatih dokumenata. Da li ima još neotkrivenih papira koji će možda u budućnosti baciti novo svetlo na ove ratove?

Za mene je bio izazov da koristim dokumenta iz Haga, gde su glavni akteri celog procesa svedočili ne samo o Miloševićevim nedelima, već detaljno o svim okolnostima sukoba. Unakrsno ispitivanje iz Haga za mene je, kao istoričara, dragocena građa. Nema nikakve sumnje da ćemo mnogo novih stvari saznati tek za dvadeset-trideset godina kada se otvore američki, francuski , nemački arhivi. Svestan sam da je moja nova knjiga samo prvi isečak istorije, ali sumnjam da će se moji zaključci bitno promeniti otvaranjem novih dokumenata u budućnosti.

Ali i ako se promene preovlađujući stavovi o ratovima u Jugoslaviji, biće suviše kasno. Jer nova mapa je već iscrtana u skladu s pogrešnim zaključcima?

Jedino što preostaje jeste da se ovi istorijski događaji rasvetle kako bi se izbegle greške u budućnosti. Mislim da je jedna od najvećih tragedija u tome što Jugoslavija nije sačuvana kao država, što je bilo moguće.

Kakva će biti politika prema Balkanu nove administracije, da li će se promeniti?

Balkan nije prioritet, tako da se njime bave niži funkcioneri u Stejt departmentu. Osim toga primetan je trud da se opravdaju greške iz prošlosti, one se u stvari nikad ni ne priznaju.

Sumnjam da će se bilo šta u vezi s Balkanom promeniti, s obzirom na veliki broj funkcionera preuzetih iz Klintonove administracije: Holbruk, Hilari Klinton i apsolutno Bajden… Tu značajnu ulogu igra i pripadnost Demokratskoj partiji. Demokrate hoće da dokažu da nisu mekani i da vojna sila može da se upotrebi za moralne i etičke ciljeve. Da SAD može da održi mesto supersile čak i kada su demokrate na vlasti, vodeći „dobre ratove” kao na Kosovu.

Takođe ne bi sada da se priznaju greške iz Klintonove administracije?

Ova administracija želi da sačuva reputaciju o dobrom ratu na Kosovu. Postoji inercija: kad nešto počneš da radiš, nastavi tim putem. I neka vrsta satisfakcije i kod establišmenta i u medijima, što je komunizam raskomadan simbolično kroz dalje raspadanje Jugoslavije. To je smešno, jer komunizam je zaista mrtav u tom delu sveta.

Da li ste Vi komunista kao što vam pojedinci pripisuju?

Ne, nisam komunista. U Americi se ovaj termin koristi kao uvreda upućena onima s kojima se ne slažete. Ja sebe smatram levičarem, a ono što me je iznenadilo to je da američka antiratna konzervativna desničarska grupacija koja se protivi američkom militarizmu podržava moj rad. Interesantno mi je da moja nova knjiga prevazilazi ideološke granice i podele.

Zorana Šuvaković

[objavljeno: 26/07/2009] POLITIKA