Вести

SADA imamo aktivnog patrijarha, Oca i Arhipastira, znamo ko je i odakle dolazi. Radi se o dobrom izboru i mi u Crkvi verujemo da je taj izbor

+++

bio po Božjem promislu pošto Gospod vodi i voli svoju Crkvu.

Ovako na pitanje „Novosti“ da li se i šta u SPC promenilo posle izbora novog patrijarha odgovara episkop zahumsko-hercegovački Grigorije, član Svetog arhijerejskog sinoda SPC.

* Predstojeći Sabor SPC, kako je najavljeno, otvoriće mnoge goruće teme. Šta će biti najvažnije pitanje?
– Sabori su uvek i sazivani da rešavaju goruće teme. Sabor, na čelu sa patrijarhom, nastojaće da razreši nesrećnu krizu koja je nastala u Raško-prizrenskoj eparhiji. Uveren sam da će to učiniti na miran, saboran i bogodoličan način.

* Da li će Sinod SPC na ovom Saboru dobiti novog člana umesto mitropolita Amfilohija?
– Ne znam, to je pre svega u rukama patrijarha koji bira i predlaže članove Sinoda. Zanimljivo je da je upravo mitropolit Amfilohije predložio tadašnjeg episkopa niškog, a sada patrijarha srpskog, u Sinod.

* Da li je Komisija Sinoda SPC, čiji ste član, završila proveru poslovanja Eparhije raško-prizrenske i spremila izveštaj? Šta je pronađeno u dokumentaciji?
– Komisija radi svakodnevno i to je unutrašnja stvar Crkve. Čini se da su od finansijskih mnogo opasnije one dublje, kanonske, eklisiološke, teološke manipulacije Bogom i čovekom. Finansijski prekršaji su samo posledica onoga što je, duboko unutra, krivo sraslo.

* Ima li, i koliko, u svemu odgovornosti vladike Artemija? Da li će to pitanje biti razrešeno na predstojećem Saboru?
– To pitanje će se sigurno rešavati na Saboru, a, verujem i nadam se da će to biti razrešeno na najbolji način za Crkvu, a time i za vladiku Artemija, čija odgovornost je, po prirodi stvari, najveća za sve što se dogodilo i što se događa u Raško-prizrenskoj eparhiji. Budući da je on tamo episkop, nemoguće je tvrditi da bilo ko ima veću odgovornost za dešavanja i stanje te eparhije, monaštva i vernog naroda, od njega.

* Da li je „slučaj Vilovski“ uticao na ugled SPC, i koliko?
– Kao što znate, sve se može gledati sa pozitivne i sa negativne strane. Ako ste pozitivni i želite u svemu videti dobru stranu, onda – ne. Jer je Crkva u tom slučaju pokazala da neće više praviti kompromise u onim stvarima koje nisu za kompromis. No, ako ste negativno nastrojeni, onda vam, kako kaže jedan Hercegovac, ni „Bog ne valja“.

* Pominjali ste da sledi i provera rada drugih eparhija, episkopa i ustanova SPC. O kome je reč?
– Pominjao sam da sledi kontrola svih, jer svima treba kontrola. Moramo svi, poučeni nemilim iskustvom u Raško-prizrenskoj eparhiji, da se uozbiljimo u pogledu finansijskog poslovanja. To je staro iskušenje. Sveti Diognet je, još u prvom veku hrišćanstva – na pitanje: Ko ste vi hrišćani? – odgovorio: Mi smo oni koji sve imaju, a ništa ne poseduju. Toga se stalno treba sećati. Pa, ako neko kaže da mu ne trebaju zlatne police, stolice i pozlaćene stvari (a ipak ih poseduje), neka ih pokloni. Čovek može imati, ali kad želi i hoće da poseduje, treba dobro da pazi da ne upadne u iskušenje robovanja stvarima.

* Na šta ste, konkretno, mislili kada ste, posle izbora novog patrijarha, izjavili da u SPC sledi „moralno čišćenje“?
– U poslednje vreme obnovili smo mnogo crkava i manastira, objavljeno je na hiljade knjiga, časopisa, prevoda. Međutim, onaj najmukotrpniji, najteži i najvažniji zadatak – a tiče se ljudi i ljudskih duša – kao da tek predstoji. Ljudska duša je mnogo komplikovana, čudesna i neshvatljiva, a tako žedna i gladna Boga i ljubavi Božije. Zato Crkva mora da bude izvor.

* Smatrate li da su svi arhijereji SPC dostojni svoje službe? Nekada kao da ih i sami delite na „konzervativce“ i „modernu struju“. Ima li tu kompromisa?
– Svi su dostojni dok se ne pokaže ili ne dokaže suprotno. To jedino i najbolje zna Onaj koji zna srce čovečije. Davno je rečeno: „Mi vidimo kad čovek greši, ali ne vidimo kad se kaje“, a rečeno je i: „Ne sudi, da ti se ne bi sudilo“. Kako onda mi da sudimo? Duhovno je nešto mnogo više od psihološkog i emocionalnog, i uvek je važno naglašavati da je Crkva zajednica i da od nje ne može biti važniji nečiji subjektivni stav. Neki, nažalost, misle da je njihovo „pravo“ važnije od same ljubavi. Lično verujem da, sve dok sam spreman da se povučem sa ovog visokog položaja, za mene ima nade u duhovnom smislu. Sabor mi je dao tu službu, i ako nađe za shodno, on je može i oduzeti.

* Hrišćanski fundamentalisti su opasnost za crkvu…
– Crkva mora nastojati da bude izvor na kome ljudi gase svoju žeđ, da bude i ostane nezamenljivi duhovni izvor. Na nama je da ga održavamo, pazimo, čuvamo. I kad se zamuti da se ne zbunjujemo, jer mutna voda uvek odlazi, a bistra i sveža dolazi. Zato svaki koji nastoji da zamuti izvor, zaludnu stvar čini i samom sebi štetu nanosi.

* Ima li fundamentalizma u pravoslavlju?
– Fundamentalizam nije ništa drugo nego borbeni konzervativizam. A nametljivost i umišljenost, koje su izražene odlike konzervativizma, nemaju nikakve veze sa Hristom i hrišćanstvom. Jer, kod Hrista je sve blago i nenametljivo, trpeljivo i smireno. On osvaja čoveka oslobađajući ga, a svi ostali osvajaju kao porobljivači. Otuda možemo reći da hrišćanstvo i fundamentalizam, u ovom svetu, nikako ne mogu egzistirati zajedno. Jednostavno, kao dobro i zlo oni se međusobno isključuju. Treba znati da je pravoslavno hrišćanstvo isključivo samo u tome da nikada nije isključivo.

* Je li u takvim uslovima moguć verski dijalog?
– Sa fundamentalistima nije moguć dijalog, jer je njihova komunikacija sa drugima uvek teror, i to ispoljen na razne načine, sve do onog krajnjeg koji je zapravo poništenje ljudi.

* Kakav je danas, inače, odnos religije i vere?
– Temelj i osnov našeg života u Crkvi i svih naših odnosa sa drugima može biti jedino vera, a nikada i nikako puka forma, ritual. Religija se prečesto svodi upravo na ritual i formu. Ako nije postavljena na temelju prave vere, religija postaje svrha samoj sebi i jedna nesrećna patologija.

* Dovodi li se u pitanje opstanak SPC u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji? Kakva su opasnost, ako uopšte jesu, „nove“ crkve?
– One su opasnost za one koji im poveruju, jer su definitivno lažne. Za SPC one ne mogu predstavljati nikakvu opasnost, ali briga za ljude koji mogu biti obmanuti poziva nas na budnost.

* Šta mislite o mogućoj poseti pape Srbiji?
– To nije nevažno, ali sada ima toliko drugih aktuelnih tema o kojima treba da mislimo.

* Šta nedavna poseta predsednika Borisa Tadića znači za vašu eparhiju i njene vernike?
– Najvažnija poruka je taj glas koji se proneo, glas o našem jedinstvu i opredeljenju za mir. Mir sa sobom i sa drugima koji žive oko nas. Predsednik Srbije nam je pokazao pravu ljubav došavši u Hercegovinu i kao gost, ali i kao svoj među svoje. Bio je to susret plemenitih ljudi sa jednim plemenitim čovekom. Jednom rečju, bilo je dirljivo i za nas, a, nadam se, i za njega. Hercegovci vole Srbiju i žive za nju uvek. Nebitno je da li su u njenim granicama ili izvan njih.

BEOGRAD I TREBINjE

* HOĆE li uskoro biti podele eparhija SPC i da li biste Trebinje zamenili za Beograd?
– U Beogradu sam proveo najlepše godine života, od petnaeste do dvadeset druge. Ako bismo poverovali Jovanu Dučiću, koji, otprilike, kaže: „Nije tvoj grad onaj u kome si rođen, čak ni onaj u kome umreš; tvoj grad je onaj u kome si proveo mladost“, onda bismo mogli reći da je Beograd moj grad, prostor u kome mi je uvek milo i toplo, u kome se osećam slobodno i prijatno. Međutim, Trebinje je takođe grad moje mladosti, jedne druge mladosti – za Trebinje me vežu emotivni, psihološki i principijelni razlozi, da ne kažem kanonski, jer je to malo kompleksnije. Sa Hercegovinom sam toliko organski srastao, vezan jakim i dubokim vezama, da ne bih želeo da je menjam ni za šta.

STIHOVI

* SVOJE duhovno nadahnuće često pretačete u stihove. Zašto je danas umetnost, a posebno poezija, u krizi, ako mislite da uopšte jeste?
– „U stihove pretačem svoje muke“, što kaže Njegoš. „Bez muke se pjesma ne ispoja.“ A ljudi su počeli svemu da se rugaju i sve da svode na zakon i formu. Umetnost to nikad nije trpela i za ljude je to bolno. Uvek se nađe umetnik koji razori svaku okoštalu formu i pokaže onaj božanstveni spoj slobode i ljubavi i bude odrednica i svetlost ovom svetu koji je, zaista, tako mnogo nalik na pretovarenu lađu, kojoj treba pomoći da stigne do svog tihog pristaništa.

Danijela KLJAJIĆ, 17.04.2010 21:00:44