Вести

Пропаганда против Србског Краља – Аустроугарске 1914

Уместо предговора. Овај рад није финансирала ниједна државна, а ни невладина организација, већ искључиво сам аутор. Ово наглашавам из простог разлога, да бих читаоцима скренуо пажњу на једну опште познату чињеницу: многи научни радови у свету, – нарочито са подручја природних наука и информатике, али и из социјалних истраживања, психологије и уопште културне делатности, – данас се готово искључиво финасирају из војних буџета великих сила, „невладиних организација“, или их плаћају мултинационалне компаније.

Никола Н. Живковић, Берлин/Београд, 28. јул 2014

***

Ова чињеница, разуме се, доводи у питање објективност таквих студија. Стога аутор ове расправе није био дужан да полаже рачуна ниједној организацији, или државној институцији, већ искључиво свом осећању да се није огрешио о високе критерије научног рада. Делове из моје још необјављене књиге објављује, ево, „новинар.де“

***
***
***

Увод

Ове године, концем јула, односно, почетком августа, навршава се сто година од почетка Првог светског рата. Но, већ сада, за последњих годину дана, објављено је само у Европи око стотињак нових књига и хиљаде текстова, како у историјским часописима, тако и у дневној штампи, посвећено тој теми. Намера овог рада, разуме се, није да пружи потпуни преглед из светске и домаће штампе и публицистике о овој теми. Аутор жели да пред читаоце изнесе само неколико најкаректеристичнијих примера, а који су привикли највећу пажњу утицајних медија, а сви се баве питањем: Како је пре равно сто година могло да дође до светског рата? Централна тема свих тих научних радова гласи: Када су почеле војне операције? Ко је крив за Први светски рат? А са проблемом кривице тесно је повезано и питање: Због чега је дошло до ове европске катастрофе?

Почињем са првим, лакшим питањем. Први светски рат је почео на данашњи дан, дакле, 28 јула 1914. На тај дан је је Аустроугарска објавила Србији рат. Када говоримо о овој теми, најбоље је и логично да цитирамо Аустријски државни архив („Österreichisches Staatsarchiv“): Беч је издао паролу „Србија мора да умре“ („Serbien muss Sterbien“) и рачунао са „брзом победом аустроугаских трупа и то већ у августу.. Веровало се да је Србија била много ослабила током Балканских ратова 1912/13. Но, Србима је пошло за руком да победе у две офензиве, које је против њих водила Двојна монархија. Србија је, међутим, окупирана, тек у октобру 1915 и то после координисане акције и велике офензиве немачких, аустроугарских и бугарских трупа. Србија је после тога подељена и три окупационе зоне“ (mit einem schnellen Sieg rechnenden k.u.k. Truppen bereits im August in das von den Balkankriegen vermeintlich geschwächte Serbien vor. Die Serben konnten aber 1914 zwei Offensiven der Donaumonarchie abwehren. Erst im Oktober 1915 wurde Serbien nach einem koordinierten Großangriff deutscher, österreichisch-ungarischer und bulgarischer Truppen besetzt und in drei Besatzungszonen aufgeteilt. http://www.oesta.gv.at/site/6782/default.aspx)

1919. година

Победници Првог светског рата, представници Сједињених Држава Вилсон (Wilson), Белике Британије Лојд Џорџ (Lloyd George) и Француске Клемансо (Clemenceau), састали су се у Версају како би одредили услове окончања ратних дејстава. Орландо (Orlando) је био је присутан на Конференцији само по оним питањима које су се односиле на Италију.

Један од главних закључака Мировне концференицје у Француској била је тврдња победника да је Немачка искључиви кривац за почетак Првог светског рата. А ову одлуку државе Антанте (Entente) потврдиле су у члану 231. Версајског уговора. Он им је касније служио као правна подлога у погледу захтева Савезника према Немачкој, како би се регулисала ратна одштета.

Како би одбациле суд о искључивој кривици, Немачко министарство иностраних дела сакупило је исцрпну документацију, уз помоћ које се њихова делагација надала да ће одбацити оптужбе Савезника као неосноване. Вашингтон, Лондон и Париз одбацили су, међутим, немачке аргументе као „неосноване“. Нарочито је Француска по том питању била непопустљива.

Немачка није никада прихватила одлуке Версајског мира да је она крива за рат. Тек под претњом да ће Савезници наставити војне операције против Немачке, Берлин је потписао тај споразум. Међутим, Немачка је наставила да се жестоко опире захтевима Савезника да испоручи немачке „главне ратне злочинце“ (Auslieferung der deutschen „Hauptkriegsverbrecher“). Овај одлучан став Немаца се исплатио, јер су године 1922. Савезници одустали од тог захтева.

Историчари о проблему кривице за Први светски рат од Версаја до данас

Ни после Версајског мировног уговора из године 1919., контравеза о кривици и одговорности за Први светски рат није престала. Библиографија о том питању, без претеривања можемо казати, обухвата димензије једне веће градске библиотеке. Пример: дело „Питање ратне кривице“(1)

садржи 184 стране. Израчунао сам да на свакој страни, просечно, унесено је двадесет и пет радова посвећеној том питању. Дакле у тој књизи постоји листа од око 4 600 књига која говоре о тој теми. А то је било године 1925! А колика је обимна та листа данас? Укратко, намера овог мог рада није да пружи подробни и свеобухватни преглед и библиографију радова о том проблему. Верујем, да тај посао не могу да уради нити једна бројна и „добро опремљена“ екипа историчара и библиотекара. Моја је намера да пружим читаоцима преглед најважнијих дела, али и кључних историјских догађаја који су довели до Првог светског рата.

Какарактериста ревизиониста састоји се у њиховом селективном истраживању. Словом, они се концетришу пре свега на Сарајевски атентат. Тај догађај је за њих не само повод, већ и стварни узрок рата. Јер, по њима, Србија и Русија желеле су рат и у ту сврху су помагали Аписа и његову „црну руку“, која је главни организатор атентата. А иза Аписа стајала је српска и руска влада, или, масонска, јеврејска или британска завера. Ревизионисти, намерно или из незнања, заобилазе све историјске чињенице,које би могле да оспоре њихове тезе. Ако не рачунамо публицистичке и новинарске радове, већина озбиљних истраживања у свету, па и у самој Немачкој и Аустрији, верују да су одлуке Версајског мира исправне.

***

Ревизионисти

Гранд је о томе дао интересантан преглед – види: Guido Grandt: Verschwörung oder Fakt? – “Freimaurer”: DAS SARAJEWO-KOMPLOTT, Veröffentlicht am März 31, 2012

Нарочито је данас популарно, када се жели да се обезвреди аргументи противника, да му се пришије етикета да супарник заступа „теорију завере“ (“Verschwörungstheorien”). Тога је свестан и аутор Гранд. И он је, разуме се, упознат са причом, како је Фердинанд (Franz Ferdinand) пао „као жртва масонске завере“ („einem freimaurerischen Komplott zum Opfer gefallen war“), односно, да су атентатори били масони. Гранд се одмах пожурио да дода следеће:

„Србија је у завери против Фердинанда играла важну улогу („eine bedeutende Rolle“). Чињеница је да су масони играли важну улогу у ослободичаким ратовима против Турака. О повезаности масона у Сарајевском атентату говори Џим Марс. Он се позива на једну публикацију масона из године 1952, која пише да су Гаврило Принцип и његови истомишљеници били масони.“

Ја са таквим ауторима имам проблема. Ево зашто. Марс је журналист, а неке његови публицистички радови били су у Сједињеним Државама међу најбоље продаваним књигама. Он је писао о разним темама, о Првом светском рату, о „Тајним владарима“, па до „Завера која је убила Кенедија“ (Jim Marrs: Crossfire. The Plot That Killed Kennedy. Carroll & Graf, New York 1989).

Словом, он је новинар, а не историчар. А сем тога, његове теме су толико разноврсне, да ја сумњам да човек може темељно и озбиљно да се бави са толиким бројем и тако различитим темама које иду од „тајне Француске и Руске револуције, па до атентата на Кенедија ипоследње, до „9/11“. Има људи који долазе у искушење да пронађу све тајне светске политике. Разуме се, цена је та да су њихова истраживања површна, једнострана и неубедљива. То је, чини ми се, случај и са Марсом.

Он спомиње и Светомира Николајевића. Он је био један је од оснивача Радикалне странке, и масонске ложе „Побратим“. Гранд спомиње Николајевићево писмо из године 1908., где он „позива своје масонске пријатеље у Угарској, Италији и Француској да крену у борбу против Аустрије и да се стану на страну Србије.“

Где су извори за такву тврдњу? Гранд их нема. Он само тврди да је Светомир Николајевић био унгарофил. Па шта то доказује? Сем тога, и да је то писмо аутентично, то још ништа не значи. Јер, масонске ложе су постојале и у Пешти и Бечу. А оне су биле далеко утицајније од београадске ложе. Наводно је Николајевић због своје масонске активности морао да напусти Главни одбор Радикалне странке. Ако је и све то заиста тако било, то још увек ништа не доказује о његовој одговорности за Сарајевски атентат.

Гуидо Гранд такође тврди да је београдска ложа имала јаке везе са „црном руком“. Као кључни аргуменат, он цитира чланак из априла 1928, који је објављен у Берлину, у „Berliner Monatshefte für internationale Aufklärung“. У том чланку се спомињу документи, до којих је дошла аустријска војска, када је окупирала Београд. Документи говоре да је „црна рука“ имала одличне везе са београдском масонском ложом „Побратим“ („mit der Belgrader Freimaurerloge ‚Pobratim’“). Кључни човек ове ложе био је универзитетски прпофесор Светомир Николајевић и Апис је од њега редовно примао извештаје и инструкције.“

Гуидо Гранд и бројни други ревизионисти позивају се на тај часопис. Но, ево што о томе пишу сами Немци. Тако историчар Хајнеман ( 2) за тај часопис каже да је по својој природи био „историјско-пропагандистички“ и у њему су „пронемачки историчари“ нашли платформу за дискусију у вези питања кривице за Први светски рат. Први број „Die Kriegsschuldfrage“ изашао је 1923. Он је у току свог излажења више пута мењао име. Тако је године 1929. промењено име у „Берлински месечни часопис за међународно просветитељство: Питање ратне кривице“. Часопис је престао да излази у лето 1944. „Немачки историчари су после Првог светског рата страствено покушали да одбаце кривицу, како је то стајало у Мировном уговору у Версају. Они ус у свом раду видели патриотску дужност“ („Die Kriegsschuldfrage: Berliner Monatshefte für internationale Aufklärung war eine historisch-propagandistische Zeitschrift, in der „prodeutschen“ Historikern eine Plattform zur Diskussion der Kriegsschuldfrage des Ersten Weltkriegs geboten wurde. Die deutschsprachige Fachzeitschrift erschien erstmals 1923. 1929 wurde ihr Titel in Berliner Monatshefte für internationale Aufklärung: Die Kriegsschuldfrage. Mit der Ausgabe Juli/August 1944 wurde die Zeitschrift eingestellt. Die deutschen Neuzeithistoriker versuchten in den Jahren nach dem Ersten Weltkrieg vehement, die Kriegsschuld vom Deutschen Reich, welche im Friedensvertrag von Versailles aufgezeichnet war, abzuweisen. Darin sahen sie ihre patriotische Pflicht“, Ulrich Heinemann: Die verdrängte Niederlage. Politische Öffentlichkeit und…, стр. 71-3).

Један други немачки историчар бавио се готово истом темом и ево што је записао: „Немачко министарство иностраних дела формирало је оделење, које је имало да се бави са питањем кривице. То оделење развило је велику публицистичку активност, а задатак је био да се побије аргументи који доказују немачку кривицу за рат. Са „Централном институцијом за истраживање узрока рата“ немачко министарстово иностраних послова водило је од 1918 до 1937 широку пропагандну офензиву против Версајског уговора, који је за Немачку представљао срамоту. Ове две институције, „ADV“ и „ZS“ имале су задатак да убеде домаћу и светску јавност, да Савезници такође сносе кривицу за рат и да зато не може да буде говора о искључивој немачкој кривици. Ове институције представљале су и неку врсту цензуре, јер су будно пратиле да се не објављују ствари које би биле критичне према Немачкој. Пред светом желели су да прикажу како је реч о научним и објективним радовима, а у стварности објављивани су само радови, који су били у интересу Немачке“( 3)

Године 1929. нови главни уредник постао је фон Вегерер (Alfred von Wegerer). Он је током рата био генералштабни официр, а часопис је проеименовао у „Berliner Monatshefte“. Часопис се није могао да купи на киосцима, већ су га слали само на проверене адресе у иностранству. Имао је тираж између три до четири хиљаде, а једна четвртина била је намењена пријатељима у иностранству, највише у Америку. Укратко, Часопис је за рат као највећи кривце прогласио Енглезе, јер су завидили немачком извозу, пошто су немачки хемијски производи и машине постале најтраженија роба на светском тржишту („den englischen Handelsneid“); руском панславизму и треће, француском ренваншизму („und den französischen Revanchegedanken“). Волфганг Јегер пише, да су многи инострани сарадници „Berliner Monatshefte“ примали од немачке државе „сасвим солидне хонораре“. Занима ме колико је, на пример, за услуге које је учино Немачкој добио један Милош Богићевећ.

Tекст који похвално говори о масонима долази из пера једног српског аутора. Ево што тамо стоји: „Damjan Branković, predstavnik „Krupa“ za Srbiju, ponovo je, zahvaljujući svojim masonskim komunikacijama u Nemačkoj, početkom 1914. godine, bio u prilici da srpskoj vladi i Pašiću prenese važne informacije o nastupajućim događajima: „Meni je u poverenju saopšteno u Berlinu da je ultimatum Srbiji spremljen u Postdamu i da je rat protiv Srbije odlučen u Konopištu između Vilhema i Franca Ferdinanda u januaru mesecu 1914. godine, nekoliko meseci pre atentata. Ovu vest saopštio mi je kao zastupnik Krupove fabrike, njen direktor dr Milon. On mi je, između ostalog, rekao da je Nemačka dala Austriji slobodne ruke u akciji protiv Srbije, da izabere i uzrok i vreme kad će je napasti. Ja sam to saopštio i našoj slobodnozidarskoj loži i vladi (Pašiću).“ (4)

Ово ми се чини уверљиво, јер сам читао аустријске и немачке документе и они се поклапају са тврдњом Дамјана Бранковића. Но, следећа тврдња Зорана Д. Ненезића не изгледа ни ни близу тако поуздана: „Srpski su masoni, zahvaljujući ovoj informaciji, krenuli u akciju i uspeli da privole na aktivnu saradnju nekoliko uticajnih masona, poznatih javnih ličnosti u Parizu i Londonu. Kroz mnogobrojne napise u štampi, iskazivali su povećani interes i simpatije za srpsko pitanje u odnosu na Austrougarsku monarhiju i njene očigledne ratne pretnje.“ ( 5)

Не сумњам да су „српски масони кренули у акцију“. Скептичан сам, међутим, у погледу њиховог утицаја на Париз и Лондон. Јер, како сам мало пре казао, јачи утицај на те центре европске моћи имали су Беч и Пешта. А они сигурно нису седели скрштених руку. То је просто чињеница. Укратко, није право питање да ли неко има симпатије или антипатије према неком појединцу или организацији, – а у овом случају је реч о масонима, – већ колико су тврдње о њиховом утицају објективно тачне или субјективно пристране. Надаље, опште је позната чињеница да велики утицај на политику Енглеске и Француске нису имали само масони. На основу прегледане архивске грађе, пре свега у Берлину, верујем, да масонски кругови нису били најутицајни не само у Бечи у Берлину, већ ни у Лондону. Приметио сам да антистрпска и антимасонска пропаганда у погледу кривице за рат највећим делом долази из римокатоличких, клерикалних кругова Беча, Пеште и Загреба.

Читава прича око Светомира Николајевића не изгледа ми много убедљива, јер он није био само мађарофил, већ је пре био и германофил, него љубитељ Француске. А сумњам да би немачки масони дали предност београдским масонима над бечким.

Зоран Ненезић пише: „Radi ostvarivanja francuskih interesa u Srbiji 1909. godine formirana je loža „Ujedinjenje“, koja je uvek bila pod zaštitom Velikog orijenta Francuske. NJeni članovi su postavili sebi za program razvijanje srpskog nacionalizma širenjem francuskih ideja, kulture i poslovnih veza u Srbiji. NJen dugogodišnji starešina je bio Vasa U. Jovanović. Isprepletanost članstva pojedinih masona sa njihovim članstvom u potonjoj tajnoj, „crnorukačkoj“ organizaciji postoji. Od ukupno 181 člana „Ujedinjenje ili smrt“, 12 је било masona: LJubomir S. Jovanović Čupa, novinar, Milan Gr. Gavrilović, pukovnik – njih dvojica su bili, ujedno, i članovi Vrhovne centralne uprave; zatim Božin Simić, kapetan, Aleksandar Ilić, poručnik, Jovan Milosavljević, novinar, Branko Božović, pravnik, Milivoje A. Jovanović, sekretar Železničke direkcije, Stevan Šapinac, major, dr Milan Gavrilović, činovnik Ministarstva inostranih dela, Bogoljub Vučićević, policijski komesar, Milorad Nikolić, trgovac, Milan Antonijević, apotekar i Dimitrije Mijalković, direktor osiguravajućeg društva. Ni jedan od atentatora „mladobosanaca“, takođe, nije bio član loža u Srbiji. Na stvaranje organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ najodlučnije su uticali, pored oficira zaverenika iz 1903. godine, članovi lože „Ujedinjenje“.“ (6)

Утицај масона, али и других тајних организација, на српску политику вероватно је неоспоран. Али то нам још увек не доказује да су они били најважни фактор у српској политици, те да су одлучивали о свему, па и о Сарајевском атентату.

Пионирску улогу у погледу ревизије Версајског уговора има универзитетски професор, правник проф. Др. Колер (Dr. Josef Kohler). Он је написао увод за књигу „Процес против сарајевских атентатора („Der Prozeß gegen die Attentäter von Sarajewo – Aktenmäßig dargestellt von Prof. Pharos, mit Einleitung von Geh. Justizrat Prof. Dr. Josef Kohler“). Аутор књиге наводи се као „Фарос“, но на више места сам пронашао, тако и код Гуида Гранда, да се иза тог имена крије језуита Пунтигам („Hinter dem Pseudonym „Pharos“ stand der Jesuit Anton Puntigam“). Тако да пуни наслов гласи Kohler/Puntigam: „Der Prozeß gegen die Attentäter von Sarajewo – Aktenmäßig dargestellt von Prof. Puntigam, mit Einleitung von Geh. Justizrat Prof. Dr. Josef Kohler“

Француски историчар Мусе (Albert Mousset Mousset, он је аутор књиге „Royaume serbe croate slovène; Paris : Éditions Bossard, 1926“), који зна српски и читао је стеонографске записе у оригиналу, те их превео на француски, пронашао је да је Пунтигам,- који је такође говорио српски, – стенографске записе скраћивао и намерно поргешно преводио. Словом, он је стенографске записе самовољно манипулисао, фалсификовао и текст просто унаказио.

Значајна особа у табору ревизиониста јесте Фридрих Грим (Friedrich Wilhelm Johannes Grimm,1888-1959). Он је био свестран личност: правник, публициста, политичар у служби нациста, антисемита. Био је неуморан борац против „Версајског диктата“. У својојим бројним правним чланцима најенергичније се залагао за ревизију Версајског уговора („Die Revision des Versailler Vertrages“). За свој рад добио је у Немачкој бројна признања. Тако му је угледни увиверзитет у Марбургу доделио титулу почасног сенатора, јер се Грим „храбро и постојано борио за интересе своје отажбине и то у тренуцима када се налазила у најтежим искушењима“ (7)

Године 1933., када је Хитлер дошао на власт, Грим је постао важан функционер у нацистичкој странци. Хитлер га је неколико пута примио у приватну аудијенцију. После рата, написао је аутобиографију, где се хвали како га је Хитлер, и поред бројних гостију, позвао ан разговор у једну споредну просторију, где су могли да наставе разговор у четири насамо. Грим је Хитлера просто обожавао. Предлагао је Хитлеру да се уништи Совјетски Савез, јер је то „јеврејска творевина“ („ein Gebilde der Juden“), али и да се „прошири нова територија за Немце“ („den deutschen Lebensraum zu erweitern). Немачки аташе у Паризу, фом Рат (Ernst Eduard vom Rath) убијен је 7. новембра 1938. Грим је заступао интересе супруге убијеног фом Рата. Убица је одмах ухваћен, а звао се Гриншан (Herschel Grynszpan). Адвокат Грим заступао је тезу, да овде није реч о „завери Јевреја против Немачке“. Француски суд донио је ралативно благу затворску казну за младог пољског Јеврејина Гриншпана. Но, како су Немци ускоро окупирали Француску, Грим се заузео да га француске власти предају немачким судским органима. Он је осуђен на 17 година затвора, али је током другог светског рата убијен. Место и датум његове смрти нису познати. После Другог светског рата био је осуђен на затворску казну, али је после кратко г времена пуштен, а 1949 поново му је дозвољено да отвори адвокатску канцеларију. Умро је године 1959.

Фридрих Грим се у својим књигама служи методом цитата, које је он наводно водио у праватним разговорима. Но, како он за то нема објективне изворе („Für das Gespräch gibt es keine objektive Quelle“), онда такви цитати остају без историјске вредност („historisch wertlos bleibt“). Тако Грим као свог партнера често именује особу по имену Денис Сефтон Делмер (Denis Sefton Delmer), који је наводно био представних британских власти. Но, он није дао његов прави идентитет ни у својој „Аутобиографији“, која је објављена две године после његове смрти. Он такође цитира и Француза, који ради у француској контраобавештајној служби „Contre-espionnage-Bureau.“ Гримови истомишљеници из немачких десничарских организација често цитирају Делмера и француског обавештајца, но ти цитати не само да немају историјску вреднсот , већ су очевидно и фалсификовани.

Један од водећих немачких ревизиониста послератне генерације јесте публицист Валенди (Udo Walendy). Рођен 1927 у Берлину, он у својим књигама захтева ревизију Версајског уговора из 1919. године, али и превредновање улоге Хитлера. Валенди је 1996 од немачког суда осуђен на 15 година затвора због расистичких испада („Wegen Volksverhetzung“).

Зато је за мене представљало не мало изненађење, када сам на једном српском сајту, – који се јавности представља као националан и патриотски, – могао да прочитам да се Валендијеви публицистички радови популаришу (8)

На том истом српском сајту, популатишу се и друге књиге од центра „Лазо М. Костић“. Не знам, што би том центру казао Костић да је жив, но претпостављам да би им забранио да злоупотребљавају његово име, јер њихов рад служи интересима, вероватно, Немачкој, али сигурно не Србима. ( 9)

Књига мајора Добривоја Р. Лазаревића објављена је године 1918. Тај мајор српске војске током Првог светског рата седи у Софији и апелује на српске војнике на „Солунском фронту да изврше државни удар и збаце династију Карађорђевића и утамниче Николу Пашића“.

Ма шта ја мислио о Пашићу и регентуа Александру Карађорђевићу, али позивати да се они ухапсе, представља класичан случај велеиздаје. Замислите једног бугарског мајора који се године 1917. налази у Солуну и захтева да се ухапси председник бугарске владе и бугарски краљ! Издавач рекламира ту књигу која говори о кривици Пашића и регента, јер су „одбили споразум са Аустријом“. То је најобичнија лаж. Како ћу у мом тексту показати, управо је Беч у више наврата одбио споразум са Сријом и био решен, да се „Србија уништи“. О Милошу Богићевићу и Владану Ђорђевићу такође ће бити реч у овом мом раду.

Само кратку ће се осврнути на књигу, која говори о „покољима србских партизана над немачким цивилима“, јер то није тема мог рада. Ми можемо да говори о „покољима титоваца“, а не „србских партизана“. Најзад, највеће покоље које су титове јединице починиле до децембра 1945. уперене су биле пре свега против спрског народа. По проценама Тито и његова полиција убила је најмање 80 000 српских цивила. А неки говоре да та бројка достиже и 150 000. Колико ми је познато, међу првима који се бавио злочинима титових партизана над невинисм српским цивилима био је Милослав Самарџић. Он је у крагујевачком листу „Погледи“ око 1990 први ишао по терену и по српским селима Шумадије и Поморавља интервјуисао преживеле Србе, који су сведоци партизанских злочина. Од млађе генерације треба споменути радове Срђана Цветковића. На крају да кажем и ово. Издавач тврди да иза тих књига стоји „Центар за историјски ревизионизам“. Имамо само два мобилна телефона: један српски, а други немачки. Међутим, адреса издавача је непотпуна, јер у импресуму не стоји најосновнија податак: ко и где? Словом, не каже се како је име главном уреднику , а ни где је седиште те издавачке куће.

http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=52765:pucanj-u-ferdinanda-kraj-suverene-srbije&catid=41:svet&Itemid=106

Ревизионисти из Београда само понављају аргументе аустријских и немачких ревизиониста. Једина је разлика у томе, да су они још мање убедљиви, како је то чест случај са онима, који слепо следе своје „светле узоре“. Изгледа да су и они сами тога свесни. Да би надокнадили своју неоригиналност, они своје чланке и публицистичке радове покушавају да необавештеној публици продају као „сензационална открића из године 2014.“ (10)

Не само да ниједна тврња од аутора «Померанског» није тачна, већ нам аутор не жели да каже, где се налази адреса издавача. Уместо тога имамо само е-пошту и мобилни број. А оба ова податка човек може, ако би хтео, да мења сваких пет минута.

***

Ревизионисти из левичарских и комунистичких кругова

Један од најинтересантнијих личности из тог кружока свака јесте Виктор Серж (Victor Serge). Интересовао се за балканске политичке проблеме. Био је поверљива особа Коминтерне и њен агент, те је у том својству често боравио у Француској, Аустрији, Белгији и Немачкој. Године 1933 био је ухапшен у Совјетском Савезу, но после велике кампање на Западу, протеран је из Совјетског Савеза и у априлу 1936 стигао је у Белгију.

За нашу тему интересантан су његови дневнички записи из 1937. године. (Victor Serge, Portraying the men and events of our times, The Diary of Victor Serge – 1937, From The New International, January-February 1950, pp.51-7:

„15 септ. 1937. Елза ми је саопштила да је из Москве тајни агент Коминтерне стигао у Брисел и да жели да ме види. Агент се зове Бастајић… Два или три дана после мог одласка из Москве у Брисел, а то је морала да буде око 20 априла 1936, седио сам са Борисом Покитоновим у једном бриселском кафићу. У једном тренутку упао ми је један лепо одевен господин који је седео до нашег стола. Имао је црне очи. Некако ми је он био сумњив и то сам казао Борису. У једном тренутку тај лепо одевед човек устаде, крене ка нашем столу и представи се као Бастајић. Сетих се да сам га срео у Бечу, где сам боравио између 1923 и 1925 године. Био је милитантни члан друштва „Балканска Федерација“. Вођа друштва у главни уредник био је Димитриј Влахов. Бастајић је у то време био револуционарни боем. Он је такође припадао српској организацији која је године 1914. организовала Сарајевски атентат. У то време у Бечу сам такође сретао и Мусафу Голубића. И он је припадао тој тајној српској организацији. Но, Мустафа је био далеко важнији и утицајни од Бастајића. У Бечу сам између 1923. до 1925. такође сретао и пуковника Божина Симића, пријатељ Драгутина Димитријевића, стрељан поред Солуна године 1917. Ако Бастајић живи у Женеви, путује, лепо је обучен, мора да се бави неким сумњивим политичким послом и најбоље да се држим што даље од њега. И добро сам урадио. Није ми пало на памет да би могао да ради за совјетску обавештајну службу“ (11)

Који је његов идентитет? Његово пуно име и презиме гласи Виктор Лвович Кибалчич (Кибальчич Виктор Львович). У енциклопедијима најчешће стоји да је он француски аутор, али да има руско порекло. Био је био следбеник Лава Троцког („was a French author of Russian descent who was a follower of Leon Trotsky“).

Да је данас готово заборављен, треба се „приписати чињеници да није поседовао неку одређену националност, а готово цео свој живот провео је у изгнанству. Сам је себе држао да припада руској култури, међутим, писао је на француском, а сахрањен је у Мексику“ ( 12)

У тим мемоарима он каже: „Деловао сам као агитатор у седам земаља, написао сам двадесет књига. Не поседујем ништа. У неколико наврата високотиражна штампа ме посула блатом, јер сам говорио истину. Иза нас стоји победоносна револуција, која је скренула са пута, посута масакрима, да се човеку од тога заврти у глави. Но, то су биили једини могући путови за нас. Па ипак, данас имам поверење у човечанство и будућност него икада пре“ („agitated in seven countries, and written twenty books. I own nothing. On several occasions a press with a vast circulation has hurled filth at me because I spoke the truth. Behind us lies a victorious revolution gone astray, and massacres in so great a number as to inspire a certain dizziness; those were the only roads possible for us. I have more confidence in mankind and in the future than ever before.

Павле Бастајић, Србин, Кордунаш родом, или како га виктор Серже зове „Бастић“, био је пријатељ са Мустафом Голубићем. Војевао је у четама Косте Пећанца. Од српског националисте, разочарани Солунским процесом, постали су левичари и Стаљинови егзекутори. Године 1939 враћа се у Југославију, а у јесен 1940 стигао је у Загреб и једне ноћи покуцао је на врата Миослава Крлеже. О томе постоје пишћеви записи:

„Bastajić je proveo kod Miroslava Krleže. Cijelu noć su pričali. (Po Čolakoviću, jako povjerljive stvari vezane prije svega za ubojstva i Moskovske procese, tada u punom jeku). Zapis postoji i po mišljenju Krležinog znanca, nalazi se u privatnim zapisima koje je Krleža ostavio gospodinu Ćengiću… После слома Југославије, вероватно су га издали комунисти, на челу са Брозом и Иваном Крајачићем, а хрватски националисту су га убили веороватно у априлу 1941: „Pošto su ga i komunisti željeli mrtvog, po svaku cijenu, odmah po padu Jugoslavije, likvidatorska grupa na čelu sa Ivanom Krajačićem, uz pomoć visoko rangiranog ustaše Josipa – Joce Rukavine, pronašla ga je u rodnoj Glini. O tome postoji izvješće u arhivu Instituta za radničku povijest u Zagrebu. Ne zna se gdje je danas“, www.stolac.ba/zasto-jos-jednom-treba-ubiti-mustafu-golubica-5.aspx

Далеко значајније за нашу тему су Сержови мемоари (13)

У тим сећањима, на 179 страни он акже следеће: „У Бечу сам био почетком априла 1925. Занимао ме покрет који се борио за „Балканску федерацију“. Идеја је била племенита, но око ње летело је читаво јато тајних агената. Њихов лист „La Fédération Balcanique“ био је центар револуционарних романтичара са Балкана.“

А две стране после читамо ово: „Овде сам срео једног младог Србина. Он је био пријатељ Владимира Гаћиновића, српског националисте и бакуњинсте. Он ми је испричао како су пре атентата Апис и његови истомишљеници примили уверење од Руса, да ће их подржати у њиховим тајним акцијама. „Од Руса“, то значи од Артамонова, који је године 1914 био руски војни аташе у Београду. Артамонов је знао за Аписове планове. То сам објавио у париском часопису „Clarté“. Ово мишњење потврдили су пуковник Божин Симић и Милош Богићевић“, Victor Serge: Memoirs of a Revolutionary; Оxford Press, London 1963, стр. 181.

У Википедији написано је неколико најопштијих информација о Мустафи Голубићу ( 14)

Како је скончао Мустафа Голубић, о томе су писала и двојица аутора у „Новостима“ 15)

Сем Павла Бастајића и Мустафе Голубића, Виктор Серж спомиње у својим „Дневицима“ и пуковника Божина Симића (16)

Двојица београдских публициста о Симићу пишу много неповољније (17)

***

Корени ревизионизма

Чини се да је часопис „Балканска федерација“ („La Fédération Balkanique“) своје тезе црпио из радова језуите Антона Пунтигама и правника Јозефа Колера. Пунтигам (Anton Puntigam, 1859-1926) одлично је знао српски, а од 1896 до 1908 био је директор травничке римокатоличке гимназије, а после је био професор богословвије у Сарајеву.( 18)

Набројаћу само најважније ауторе, који су одбијали тезу о „немачкој кривици“. Алфред фон Вегерер (Alfred von Wegerer) почео је објављује часопис „Kriegsschuldfrage“. У априлу 1927, у том часопису фон Визнер (Friedrich Ritter von Wiesener) пише да је доказана „кривица српске владе у случају убиства у Сарајеву“ („Die Schuld der serbischen Regierung am Mord von Sarajewo“). Немци, на челу са Вегерером, разуме се, веома су се радовали писању совјетксих историчара.

Совјетски ревизионисти

Немачку и аустријску тезу подржавали су и совјетски историчари, нарочито у времену од 1917 до 1936. Најбољи пример јесу, како сам у уводу споменуо, радови Покровског. Слично немачким историчарима, Покровски понавља тезу, да је „царска Русија главни кривац за Први светски рат“. После његове смрти године 1932, а нарочито уочи избијањеа Другог светског рата, совјетски историчари су полако почели да одступају од тог става. Но, тек од 1990. дошло је до озбиљног критичког преиспитивања, ослобођене идеолошких табуа, као што показује рад Козенка у: Козенко Б.Д. Отечественная историография Первой мировой войны // Новая и новейшая история. 2001; (19)

Примио сам интервју Игора Макарова: Пуцањ у Фердинанда крај суверене Србије 26 март 2014. ИНТЕРВЈУ водила Невенка Стојчевић: «Мислим да је на почетку потребно подсетити да Први светски рат представља велики преокрет за свет. После његовог окончања почео је да се ствара Нови светски поредак, чији творац нам до данас није познат али га наслућујемо. У суштини, то је центар моћи из сенке, који је одлучио да Намачка на Версајској конференцији буде проглашена главним кривцем за Први светски рат, иако чињенице говоре да она није ни једини ни највећи кривац, и које сада, стотину годину од почетка тога рата кривицу хоће у потпуности да пребаце на Србију. Ја, наравно, не браним Немачку, већ доказујем да је главни кривац тај тајни центар моћи који је желео урушавање старог, конзервативног поретка, а с њим и Немачке, Руске империје и Аустроугарске монархије, у нешто мањој мери и Османске империје, да би после Првог светског рата сам завладао светом. На исти начин те снаге су довеле Гаврила Принципа на место атентата у Сарајеву и инструментализовале све остале учеснике у организацији убиства. Јер, нису они били аутономне личности, и нису радили на своју руку, почев од Принципа, Недељка Чабриновића, Данила Илића, Трифка Грабежа. Они си били само извршиоци којима је управљала нека екипа иза кулиса на чији су „миг“ повукли обарач, јер само у њиховим годинама човек може да мисли да је у стању да промени ток историје. Мој закључак је да је у питању завера, али изван Србије. Запад нема никакве доказе о кривици српске владе, односно државе за избијање Првог светског рата. Криви су само неки појединци, а они су били инструментализовани од тајних центара моћи. Зато је Енглеска користила све инструменте да увуче Немачку и Русију у међусобни рат. Енглеска је хтела једним ударцем да сруши и Русију и Немачку, и то је сценарио који се понавља и у Другом светском рату. Значи, најкривља је Енглеска и масонерија која је у тој земљи најјача. Принцип је тада био 18-годишњак, и као и сви младобосанци није много знао него био занесени следбеник Бакуњина, уверен да ће он променити свет и донети свом народу слободу. Са друге стране, налогодавци су у овим младим националистима видели само тупаве људе који ће да опале из пиштоља. Зато нема разлога да се са поносом велича „Млада Босна“! Поготово Српска православна црква не треба да брани атентаторе, јер они су сви били атеисти.Столипинов секретар је написао да је Лав Троцки на дан убиства Столипина био у Кијеву, близу места атентата. То је доста озбиљан извор. О присуству Троцког у Сарајеву такође има прича, али нема поузданих доказа. Коначна одлука о атентату донета је у Лозани у Швајцарској, где је живео Марк Натансон, агент аустроугарске и немачке тајне службе, „отац“ Народне воље која је убила Александра Другог и који је планирао убиство Николаја Другог Романова. Он је, истовремено, био духовни вођа Владимира Гаћиновића преко којег је, као своје десне руке, вукао све конце. Франц Фердинанд који је због тога био омражен од масонског покрета. Као надахнути католик он није волео масонерију и она је у то време била забрањена у Аустроугарској. Њему није падало на памет да започне рат против Русије, већ је хтео да направи троделну федерацију, савез Аустријанаца, Мађара и Словена.»

„Печату“, а тај га лист 14 фебруара 2014 није објавио. Па ипак, ауторизовани разговор са руским публицистом примио сам од самог аутора.

Дао сам прилично простора овој књизи која још није штампана из простог разлога, јер су у њој изложене тврдње, које нам треба да послуже као опомена како не треба писати о прошлости. Аутор, рецимо, тврди како му није намера да оправда Немачку, а заправо покушава да кривицу пребаце на неког другог. На кога? Он на неколико места говори о «мрачним силама» о «непознатим центрима моћи», те спомиње «мрачне игре у којима су увек исти налогодавци, само се мењају извршиоци».

То, међутим, није језик историчара, већ проповедника, политичара и партијског идеолога. Историја се базира на историсјким изворима. А Макаров нам уместо тога прича о масонима Француске, а «енглески су били још јачи, јер је Енглеска користила све инструменте да увуче Немачку и Русију у међусобни рат».

А где су докази за такве тврдње? Макаров их нема. Аутор такође тврди да је Троцки био у Кијеву, када је атентат био извршен на Столипина. Па шта то доказује? Ништа. Словом, Игор Макаров не бави се историјском науком, већ сасвим нечим другим. Како да то крстимо? Фантастична, апсурдна, или можда надреалистичка публицистика? Било како, његова књига јесте такође покушај да се дође до ревизије Версајског уговора, те да се одговорност за Први светски рат пребаци на рачун масона и Јевреја. За овакве тврдње, како сам већ казао, аутор нема никаквих доказа.

Данас се руски историчари углавном слажу са тезом, да Русија није крива за рат, јер је владало опште уверење да она није спремна за рат. То потврђују у својим успоменама бројни очевици тог времена. Та литература је огромна, но ја ћу само споменути неколико. О неспремности руске армије говори генерал Сухомлинов (Сухомлинов Владимир Александрович: Воспоминания; Минск 2005 г. Издательство: Харвест; стр. 624)

Резултати Првог светског рата

Први светски рат је завршен у новембру 1918 године. Шта је рат донео Србији? Ево што стоји у Аустријском државном архиву: „Од 600 000 војника, једна трећина била је заробљена, а 120 000 погинуло у рату. Укупни српски губици у Првом светском рату износе 1. 100 000. С обзиром на број становника, Србија је од свих држава имала највећи број жртава. Стрељано је од стране окупационих трупа око 60 000 српских цивила, делом без икаквог суда“ („Von den 600.000 ins Feld gerückten serbischen Soldaten geriet ein Drittel in Gefangenschaft, 120.000 Mann starben. Serbien hatte mit 1,1 Millionen Kriegstoten, gemessen an seiner Einwohnerzahl, unter allen Kriegsteilnehmern die höchsten Verluste zu beklagen. Rund 60.000 Zivilisten sollen in Serbien teilweise ohne Verfahren exekutiert worden sein“, ÖStA, KA, BS 1. WK, Serbien 22, 3458, http://www.oesta.gv.at/site/6782/default.aspx)

Никола Н. Живковић, Берлин/Београд

1) („Die Kriegsschuldfrage“; Verlag des Bersönvereins der Deutschen Buchhändler, Leipzig 1925)

2) (види: Ulrich Heinemann: Die verdrängte Niederlage. Politische Öffentlichkeit und Kriegsschuldfrage in der Weimarer Republik. Vandenhoeck und Ruprecht, Göttingen 1983).

3) „Im Auswärtigen Amt in Berlin hatte sich ein eigenständiges Kriegsschuldreferat gebildet, welches versuchte, mit Hilfe publizistischer Aktivitäten – insbesondere umfassender Quelleneditionen aus dem eigenen Bestand – die Kriegsschuld zu widerlegen. Für dieses Vorhaben gründete das Kriegsschuldreferat den „Arbeitsausschuss Deutscher Verbände“ (ADV, 1921) sowie die „Zentralstelle für Erforschung der Kriegsursache“ (ZS, 1921). Mit diesen Organisationen führte das Auswärtige Amt in den Jahren 1918–1937 eine ausgedehnte Propagandaoffensive gegen den Versailler Friedensvertrag, der für das Deutsche Reich eine Schmach darstellte. Der ADV und die ZS sollten die Öffentlichkeit im In- und Ausland davon überzeugen, dass der Krieg dem Deutschen Reich aufgezwungen worden war, die Alliierten eine Mitschuld am Krieg trugen, und damit die deutsche Alleinschuld widerlegen. Neben der Ausbildung dieser zwei mächtigen Propagandaapparate stellte das Kriegsschuldreferat eine Art Zensurbehörde zur Kontrolle der Untersuchungen dar. Dementsprechend zensierte das Dennoch bekräftigte jenes stets die Objektivität und wissenschaftliche Vorgehensweise ihrer Mitarbeiter“, Wolfgang Jäger: Historische Forschung und politische Kultur in Deutschland. Die Debatte 1914–1980 über den Ausbruch des 1. Weltkrieges; Vandenhoeck und Ruprecht, Göttingen 1984, стр. 111-2)

4) „Новости“, Београд, 20. новембар 2002, Piše: Zoran D. Nenezić.

5) 20. новембар 2002, „Новости“ Piše: Zoran D. Nenezić

6) „Новости“, 20 новембар 2002, Piše: Zoran D. Nenezić.

7) „…tapfer und unentwegt für die Interessen seines Vaterlandes in schwerster Bedrängnis eingesetzt hat“, Grimm Friedrich: Mit offenem Visier : aus d. Lebenserinnerungen e. dt. Rechtsanwalts / Friedrich Grimm. Als Biographie bearb. von Hermann Schild; Leoni am Starnberger See : Druffel, 1961. 283 S.

8) Удо Валенди, Одговорност за Први светски рат*. 87 страна. Прочитајте књигу највећег немачког историјског ревизионисте о конкретним узроцима Првог светског рата, о правим мотивима ступања Русије у Први светски рат, и да ли су Србска влада и Карађорђевићи невини у свему томе. Удо Валенди, „Одговорност за Први светски рат“, 87. страна. Прочитајте књигу највећег немачког историјског ревизионисте о конкретним узроцима Првог светског рата, о правим мотивима ступања Русије у Први светски рат, и да ли су Србска влада и Карађорђевићи невини у свему томе. Драги пријатељи, надам се да ћете наћи и поручити интересантне књиге Центра за историјски ревизионизам ,,Др. Лазо М. Костић“; ЦЕНТАР ЗА ИСТОРИЈСКИ РЕВИЗИОНИЗАМ ,,ДР ЛАЗО М. КОСТИЋ“, БЕРЛИН-МИНХЕН-БЕОГРАД; +381656867320; +4915777052723; revizionizam@gmail.com; у: http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=72&t=13846

9) Мајор Добривоје Р. Лазаревић, Станите! Пропаде народ српски! Софија 1918, 50 страна. Репринт потпуно заборављене књиге мајора србске војске писане у Швајцарској пре Солунског фронта. Апел војницима и народу на Солунском фронту да изврше државни удар и збаце династију Карађорђевића и утамниче Николу Пашића. Оптужба на рачун краља Александра и Николе Пашића да су одбили споразум са Аустријом и изазвали државно-народни слом 1915; „Ко је клао Немце у Војводини 1944-1948“. Извештаји преживелих жртава о преживљеним покољима србских партизана над немачким цивилима, женама и децом; силовањима и пљачкама од стране партизана, цигана и Руса. Сведочанство једног геноцида. Адолф Рајн, Истина о Хитлеру из енглеских уста, Берлин 1940. 50 страна. Репринт књиге професора Универзитета у Хамбругу у коме су сабрани позитивни ставови енглеских и шкотских јавних личности о Адолфу Хитлеру и национал-социјалистичкој Немачкој до пред избијање енглеског рата против Немачке 1939. год. У припреми: Др. Милош Богићевић, Спољашња политика краљевине Србије 1903-1914, део трећи Србија и Светски рат, Берлин, 1937; Д) Др. Владан Ђорђевић, Србско питање, Берлин 1909; у: http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=72&t=13846

9а) Мајор Добривоје Р. Лазаревић, Црна рука; Центар за историјски ревизионизам „Др.Лазо Костић“, Берлин-Минхен-Београд 2012, стр. 41. Прво издање штампано је на француском, у Лозани, Швајцарска, год. 1917. Аутор почиње свој памфлет констатацијом да је свет сведок „пропасти моје отаџбине“. А затим наставља: То је резултат и „дело србске династије, Црне руке, дело Николе Пашића и његових сарадника… Они су од Србије учинили једно просјаче, које мора у предодајама међународне породице да преклиње и проси, док је раније у истој породици та Србија заузимам уважени ранг“, стр. 6. Нити једна тврдња није тачна. Црна рука и Пашић нису једно те исто. Друго. „У предодајама“ светских сила мора да просе не само Србија, него и остале државе Балкана и света. Треће. Србија је у време Обреновића заузимлаа мање „уважени ранг“, него после 1903 године, када су дошли Карађорђевићи. Лазаревић пише: „Они су били узрочници србско-бугарског рата из 1913. Они су поцепали Балкански уговор о савезништву. Они су изазвали Сарајевски Сарајевски атентат и садашњи светски пожар… Они сигурно нису невини, не Србија није једини кривац да се «поцепао Балкански уговор», а вероватно није ни главни кривац. Један Обреновић сигурно се не би ставио на страну Русије. Србија дакле не би пропала“, стр. 7. Милан Обреновић се ставио на страни Беча. Питање је како би Србија прошла да је наствила да води политику привеска Беча и Пеште. Аутор каже: „Вође Црне руке“ морали су да увиде да је наш удео у Балканском рату против турске остао заиста незнатан“, стр. 17. Тврдње Лазаревића оповргли су енглески и италијански извештачи и истицали прворазредну улогу српске армије у победама против Турске. Аутор потпуно прећуткује чињеницу, да је Бугарска напала прва и то грчке и српске положаје. „Истрага је показала да је убиство било планирано у Београду и то са знањем србске владе и извршено преко припадника Црне руке“, стр. 22. Разуме се, ни ова тврдња није тачна. Изавач рекламира своју књигу овако: «Убеђени смо да ће књига Добривоја Лазаревића изазвати тотално запрепашћење наше историјске јавности», Мајор Добривоје Р. Лазаревић, Црна рука; реч о аутору, стр. 39. Наравно, да не може бити говора о никаквом «запрепашћењу», јер би поступак таквог човека у било којој држави света био оквалификован као чин велеиздаје.

10) Sonntag, 18. Mai 2014, 15:58. 1. ПРВИ СВЕТСКИ РАТ – ОНО ШТО НАМ НИСУ РЕКЛИ – 200 ДИНАРА.- шта је радио ађутант руског војног аташеа у Београду уочи Сарајевског атентата; – више од 20 атентатора у Сарајеву; – србска влада је прихватила па одбацила аустријски ултиматум – зашто?; – ко је преварио руског цара у објављивању опште мобилизације; – како је сатрвена била србска војска у Шашинцима 1914 год. – итд, итд. 2. 2000 фунти ЗА УБИСТВО НАДВОЈВОДЕ ФРАНЦА ФЕРДИНАНДА 200 ДИНАРА. – како је разоткривена србска обавештајна служба у србском посланству у Лондону у унајмљивању убица за Сарајевски крвави пир. – зашто је 1934 у Лондону убијен Војислав М. Петровић, бивши аташе србског посланства у Лондону. – руски новац и пиштољи за атентаторе у Сарајеву. 3. СЕПАРАТНИ МИР СРБИЈЕ СА ЦЕНТРАЛНИМ СИЛАМА 1915. 250 ДИНАРА. – први пут после 100 година немачки дипломатски документи на било ком језику о немачко-аустријској понуди за мир Србији 1915. год. – зашто су Пашић и Александар Карађорђевић одбацили немачко-аустријску понуду за изласком из рата и компензацијама у Албанији, Босни и Херцеговини. – Зашто је у Краљевини Југославији било забрањено говорити на ову тему. Поштовани читаоци, Центар за историјски ревизионизам ,Др. Лазо М. Костић’ већ пуне 3 године разграђује лажи и неистине званичне србске историографије у погледу домаће и стране историје у последњих 150 година. У ту сврху ми смо преводили или прештампавали мало познате књиге ревизионистичког курса са страних језика. Све до сада ни један званични историчар са тим звањем у Србији није демантовао нити оповргао неку од наших књига. Својим делима натерали смо поједине универзитетске професоре историје из Србије или раднике историјских архива па чак и политичаре из владајуће странке да тајно долазе до наших књига, да их посредно наручују, или наручују преко лажних имена. Натерали смо их да коначно почну да размишљају у стварима у којима се представљају за ауторитете. Радили смо руковођени циљем да се историјска свест србског народа коначно демонтира од емоционалних поставки, нудећи суве чињенице отрежњавајућег дејства. Излазимо опет пред србску јавност са 3 од укупно 5 нових књига и по повољним ценама стављамо је на располагање читалаштву: 100-годишњица Првог светског рата прилика је да отворимо нова питања. Срдачно, ПОМЕРАНСКИ, Поруџбине преко: revizionizam@gmail.com +381656867320.

11) у: www.marxists.org/archive/serge/1937/12/diary2.htm, „Bastich, whom I had known at Vienna in 23-25, militant of the Balkan Federation. B. was then a revolutionary Bohemian, one of the survivors of the Serbian organization which had organized the assassination at Sarajevo; at the same period that I met him I met Mustapha, a member of the same group, but more influential, and Colonel Bojin Simich, friend of Dragutin Dmitrievich, who was shot at Salonika. If B. is living in Geneva, travels, is well-clothed, I said to myself, he is engaged in some shady political business which is best kept at a distance. I did right. The idea of the GPU did not occur to me“)

12) „Some of his obscurity must be attributed to the fact that he had no definite nationality and lived nearly his entire life in exile. Culturally, he considered himself Russian, yet he wrote in French and was buried in Mexico. Његова сећања објављена су постхумно – „Memoirs of a Revolutionary 1901-1941“ (1951).

13) Victor Serge: Memoirs of a Revolutionary; Оxford Press, London 1963, page 382

14) Мустафа Голубић рођен је 24. октобра 1889. године, у сиромашној породици, у Стоцу, у Херцеговини. У раном детињству прелази да живи у Србију где га је затекао Први балкански рат. Као добровољац, ступа у четнички одред Војислава Танкосића где се истиче храброшћу у борби на Мердару. Током трајања операција шаље чланке за часопис Илустрована ратна кроника и Балкански рат у слици и речи. Из рата излази са чином наредника српске војске. Престолонаследник Александар Карађорђевић га је одликовао орденом „Обилића“ за храброст. Учествовао у свим борбама, заједно са српском војском прелази Албанију и учествује у пробијању Солунског фронта. У Солуну се спријатељио са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом и на Солунском процесу припадницима организације „Уједињење или смрт“, био је сведок у корист Аписа. Известан број „црнорукаца“ постају, већ 1. децембра 1918. године, заклети непријатељи Краљевине СХС. Најзначајнији међу њима је Мустафа Голубић (он се јавно заклео да ће осветити убиство Аписа, Вуловића и Малобабића), затим, ту су пуковник Божин Симић, пуковник Велимир Вемић, пуковник Владимир Туцовић и други. Голубић и Симић су одлучили да служе интересима Коминтерне. Разочаран после Првог светског рата, одлази на студије у Швајцарску. Ту се повезао са Коминтерновском организацијом и почео је да ради за њу. Потом одлази на школовање за официра НКВД у Москву, где добија и совјетско држављанство. Током тридесетих година у војној тајној служби СССР-а био је члан секције IV управе ГПУ за ликвидације политичких личности. По тврдњама Стевана Дедијера, Мустафа Голубић је био можда и главни агент НКВД-а у САД током тридесетих година. Он је био један од организатора убиства Лава Троцког у Мексику“. (http://sr.wikipedia.org/sr/)

15) „Једна од тајних организација Москве са специјалном наменом носила је име „Црвени камерни оркестар“. Њене темеље у Београду поставио је Мустафа Голубић, који је, иначе, био координатор совјетских тајних служби у Краљевини Југославији. У Београдској испостави „Црвеног камерног оркестра“, под командом Голубића, радила је Љубица Ђорђевић Поповић, радио-телеграфиста под шифром „Бауер“. Која је имала две младе сараднице Даворјанку Пауновић и Веру Милетић. Ту је био и Павле Поповић Црни, Дида Демајо, Стеван Христић, Драгутин Гутић и др. Миша Суботић. Голубић је преко Божина Симића био у дослуху са генералом Душаном Симовићем. Симић је посетио генерала 26. марта (дан пред сам пуч) и обавестио га је о расположењу Совјета да са Југославијом закључе споразум. Одмах после војног пуча 27. марта, Голубић и Божин Симић, заједно, из Београда, авионом су отпутовали за Москву како би присуствовали потписивању Споразума о пријатељству Југославије и СССР-а. а потписан је у зору 6. априла 1941. године. Голубић се, као генерал НКВД-а вратио у Београд одмах пошто су га Немци заузели, када се њихова управа тек постављала. Почетком јуна 1941. године, Иван Стево Крајачић је организовао потказивање Мустафе немачком Гестапу. Гестапо је одмах провалио у стан где се сместио Мустафа Голубић. Том приликом је убијена ћерка власника стана под сумњом да је шпијун НКВД. Ухапшен је 7. јуна и одведен у Бањички логор. У шаторском крилу је, 11. јуна 1941. године, донесен у Пионирски парк, стављен у столицу и стрељан. На том месту је и сахрањен. Војници Црвене армије, пронашли су његов гроб, октобра 1944. године. Откопан је, аутопсију је извршио др Војислав Стојановић и том приликом је утврђено да су му скоро све кости биле поломљене. Његови посмртни остаци су потом пренети у Москву, где су сахрањени с највишим војним почастима“ (13. januar 2007. „Новости“, Пишу: Миодраг Јанковић и Вељко Лалић)

16) Ево што стоји у википедији: http://sr.wikipedia.org/sr: Рођен је 20. октобра 1881. године у селу Велики Шиљеговац, код Крушевца. Он је био масон у масонској ложи „Побратим“. Завршио је Војну академију и учествовао у Мајском преврату 1903. године. Од 1911. године био је надзорни официр Врањског граничног рејона према Турској. Био је официр за везу са четницима Воје Танкосића у Македонији и пребацивао их преко границе на турску територију. Током Првог светског рата био пуковник Српске војске. На Солунском процесу осуђен је на 18 година затвора, но на његову срећу, он је у то време био у Русији, па је ту остаои после Октобарске револуције постаје пуковник Црвене армије. Тамо остаје до 1936. године, када се вратио у Југославију као Стаљинов агент. Ухапшен је на граници, ражалован и после два дана пуштен из притвора уз повраћај чина пуковника српске војске који му је одузет. Милош Црњански га у свом роману „Ембахаде“ наводи и као агента Коминтерне. Био је у дослуху са генералом Душаном Симовићем, са којим се састао 26. марта (дан пре пуча) и обавестио га о расположењу Совјета да са Југославијом закључе споразум. У Влади Душана Симовића је постављен за министра без портфеља. Као министар без портфеља у Влади Душана Симовића учествује у преговорима са Стаљином због чега су одмах после војног пуча 27. марта, Мустафа Голубић високи официр НКВД и Божин Симић заједно, из Београда, авионом отпутовали за Москву како би присустовали потписивању Споразума о пријатељству Југославије и СССР-а. За време Другог светског рата Божин Симић је као министар Владе у изгнанству имао наступ у доњем дому британског Парламента у коме се супроставио бомбардовању Београда од стране савезника, јер у Србији постоји покрет отпора окупационим снагама, док се нпр. не бомбардује Бугарска која је отворено прешла на страну сила осовине. Након тог његовог иступа уследило је вишедневно бомбардовање Софије. После Другог светског рата је био амбасадор ФНРЈ у Француској и Анкари. Умро је 24. фебруар 1966. године у Београду“.

17) У београдским новинама о Симићу се каже ово: „Na ovoj listi zaverenika и izdajnika, vidno mesto zauzima Božin Simić (posle rata Titov ambasador u Ankari). On je umro u Beogradu 24. februara 1966. u 85. godini. U Prvom svetskom ratu je bio komandant bataljona, pa onda puka i posle 1917. godine je bio proganjan kao „crnorukac“. Dvadeset godina se nije vraćao u Jugoslaviju, a onda je ilegalno prešao granicu, bio uhapšen i sproveden u Požarevac na izdržavanje kazne od 15 godina, koju mu je bio izrekao sud u Solunu. Njegova sestra Zora Popović je molila Stojadinovića da joj brata puste i – bilo kako bilo, Božin Simić se našao na slobodi. U Londonu je bio ambasador pučističkih vlada kod De Gola sve dok nije podneo ostavku jula 1943, da bi se nešto kasnije priključio Titu. Istaknuti „crnorukac“, brat Dimitrija Tucovića, pukovnik Vladimir Tucović je za Božina Simića rekao da je on pravi „međunarodni hohštapler“. (http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:278211-Beli-ruski-knez 8 јануар 2007, Pišu: Miodrag Janković i Veljko Lalić)

18) „Пошто је познавао српски, био је саветник престолонаследника Фердинанда за питања јужнословенских народа, а био је и пријатељ целе Фердиунандове породице (Österreichisches Biographisches Lexikon 1815–1950 (ÖBL). Band 8., Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften, Wien 1983, S. 335)

19) Борис Дмитриевич Козенко: Происхождение Первой мировой войны (http://do.rulitru.ru/v20319/): Среди этой литературы выделялись статьи одного из первых и самого видного тогда историка-марксиста Покровского инициатора публикаций документов по внешней политике. Опираясь на них, Покровский создал свою концепцию происхождения и начала войны. Он, старый большевик, участник революции, направлял основной удар против российского империализма, выдвинув тезис об их первоочередной виновности в развязывании войны. Царскую Россию Покровский называл главной виновницей войны , а Германия в отличие от Англии будто бы боялась начать войну. Этот односторонний и тенденциозный подход оставлял в тени агрессивность германского империализма и его австрийского союзника.

Објављено 28.07.2014
2006-2014  новинар.де