Вести

Ко ли је смислио овај „дан“, јер иако не постоји држава Србија као независна и суверена, ипак се не може њено постојање свести на (један) дан. Тај који је смислио назив овог „празника“ не познаје или не осећа дух нашег, српског, језика. Јер, реч је о дану успостављања државе Србије, или још тачније њеном – рођендану. И тад би сви, чак и неписмени и нешколовани људи, знали о чему је реч – тог дана родила се држава Србија. Овако, чак и најписменији и најшколованији, не могу да објасне ову језичку смицалицу – дан државности.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков, 23.02.2015

***

Ако бисмо зашли у то што се обележавало и славило (чак четири дана!), говорило би се о Сретењу, тј, када је 2. фебруара, по старом календару, 1804. године у Орашцу, селу близу Аранђеловца, објављен почетак Првог српског устанка и Карађорђе изабран за његовог вожда.

Тог истог дана, само 31 годину касније, 1835. објављен је или донет тзв. Сретењски устав Србије, први у низу следећих пет – 1838, 1869, 1888, 1901 и 1903.

Али, није нам намера да се на тој документацији задржавамо, већ да укажемо на то да је неморално и дрско славити нешто што припада великој српској прошлости, коју су као такву све владе „Петооктобарске лиге“ анатемисале и прогласиле ретроградном. Вучић је чак позвао школе да не уче децу прошлости, већ будућности, која је колико неизвесна, толико и измишљена.

Много тога је измишљено од 5.октобра, а све у жељи да се њихова Србија омили Европи и Америци, али се, с времена на време, помиње и она права Србија, која је живела и која се борила до 18.новембра тј. 1.децембра 1918, за своју слободу и независност, када је потонула у Краљевство СХС.

Оно што је некад била част и понос, у садашњем времену постало је срамота. Шта више, том осећању срамоте, све 5.октобарске владе, имају да захвале своје постојање.

Нико од њих није ни помишљао да би за то и такво помињање, при садашњем њиховом понашању, требало имати образа, карактера, поштења.

Ето, садашњи председник Републике, Тома Николић се хвалио, у време док је још био Србин, како му је деда био солунац, а он сад , у својој 63. години, крај два сина и буљук унучића, више не зна шта је, где је; важно му је само с ким је.

Ипак, дође тренутак кад се мора, бар формално, бити Србин, поготову о славним данима прошлости, које се већина народа још увек сећа.

Вучић који је био горљивији Србин од Томе Николића, сад је горљиви Европејац, али га ипак није било стид да оде на обележавање 100. годишњице Церске битке, да велича ту прву савезничку победу, да чак у свом говору, крај споменика у Текеришу крај Лознице, изјави да су они, тј. он, остварили сан хероја Церске битке! Какав неотесани безобразлук!

Коначно, кад је могао да на то обележавање, дође и аустријски посланик ког је Вучић посебно апострофирао, изјављујући да је тај његов долазак доказ да посланик припада једном великом народу!, ни на крај памети му није било да је тај „велики народ“ оставио неизбрисиве трагове својих злочина, не само у првом светском рату на тлу Србије… све је могуће. Па чак и то, да Тома Николић у Бечу изјави да они организују државу Србију по угледу и моделу аустријске државе! (Е, јадни Свети Саво, да си знао да ће доћи дан када ће Срби тржити нове пријатеље међу доказаним старим душманима!, ко зна да ли би их још 1225. опомињао, да не чине оно што сад чине!)

Уопште, ако су се сви припадници 5. Октобарсле лиге, одрекли прошлости, па самим тим и наших славних победа у вековној борби за остварење независне државе Србије, и у исто време проглашавали ту и сваку другу прошлост за удаљавање од Европе, која је „наша кућа“, у коју они има да нас врате… питање је у каквом се кошмару они сами налазе, кад због свог рејтинга, морају да се упуштају у оно од чега су се одрекли, да би се докопали власти и омилели Европи и Америци!

Збиља, треба их жалити, чак и онда кад у нама буде само презир!

И док њихова Србија сваки час прима од великих западних сила „домаће задатке“, од чијег испуњења зависи њихов „улазак“ у ЕУ, који је у време Тадића био предвиђен за 2014, а у последње време са лицитирањем се стигло чак до 2020, која ће се година сматрати изузетним успехом ове владе, Николић користи право свога положаја, и мало мало па неку заслужну домаћу или белосветску индивидуу, окити једним од шест постојећих ордена садашње Републике Србије, да би ових дана, у време празника тзв. Дана државности, пронашао читав низ таквих, у земљи и иностранству, који заслужују ордене које им он, у име Србије, додељује.

За нас се поставља питање не да ли одликовани заслужују тај знак захвалности, већ има ли Тома Николић моралног права да „у име Србије“ додељује та признања. Није ли се он одрекао Српства и Србије, није ли продужио издајничку политику претходних Влада, прихватајући наводно српску кривицу у Сребреници, па дакле и Тадићеву Резолуцију, којом се признају српски злочини у Сребреници, против које су Николић и Вучић, као ондашњи радикали, гласали у Скупштини, а потом не само да су је прихватили, него је и превазишли: Николић што је објавио да је спреман да клечи пред муслиманским спомеником у Сребреници, а Вучић што је у Сарајеву признао стравичне „српске злочине“, он који је обећавао муслиманима да ће за једног убијеног Србина бити побијено 100 муслимана!

Треба Николићу и Вучићу јавно рећи да у новијој српској историји Србија није била угроженија него за време њихове владе, и да они немају права да се било кад и било где позивају да говоре у име Србије, коју су гурнули у неповратни амбис, ради одржавања своје власти.

Додуше, резултати последњих избора, кад су добили близу 50% гласова од оних који су изашли на изборе, дају им некакав легитимитет у погледу представљања Србије, али још увек не и њене целине, јер на тим изборима 50% уписаних гласача, није изашло на изборе.

Ово о чему пишемо нема никакве везе са ЕУ и Америком, пред којима они клече, ово су чисто српски рачуни, који сваког дана бележе све веће њихове српске дугове, који су толико нарасли, да Србији објективно прети опстанак.

У том погледу и смеру, треба подсетити на оно што ради њихов министар унутрашњих дела и потпредседник њихове странке!

Тај Налицкани, који се по броју сликања и свакојаких изјава, по медијима, такмичи са оном несрећницом Зораном, која чак има и државног фотографа што је прати на сваком кораку, а ваљда и гардероберку која јој помаже да мења, и по више пута дневно, тоалете, дозволио је себи да изјави да је он уверен да ће оних 60 хиљада Шиптара који су ту скоро затражили српске пасоше, добијањем српског држављанства, бити лојални грађани Србије!

Руска научница, Ана Филимонова у руском порталу, „Фонд стратешке културе“, у инструктивном и документованом чланку под насловом: „Да ли је организован одлазак Албанаца са Косова?, у највећој мери опомиње шта се иза овог исељавања Шиптара све крије и шта се све може догодити. Она у том чланку поставља низ питања, којима би се морао бавити не само Налицкани, већ и цела Влада на челу са Вучићем.

Истичући, при том, како се понашају министри унутрашњих дела Баварске, Доње Саксоније, целе Немачке, а са њима и њихове колеге у Аустрији и Мађарској, дакле земаља којима су, за почетак, Шиптари кренули, настојећи да их врате „у Отаџбину“.

Ништа од тих и таквих размишљања и таквог понашања не мори садашњу

Власт, па ни Налицканог. Они су заузети путовањем у Скопље на заједничку седницу са Владом Македоније, а одмах потом у Словенију, на исту такву заједничку седницу, јер ми, како рече Вучић, „морамо да проширимо наше тржиште и наш видик, да се људи осећају слободније“.

Шта значи ова небулозна реченица, то ваљда ни он сам не зна, тек у часу кад су Албанци прекрили Србију на путу за европске земље, његов је видик слободан од било какве стрепње, од било каквог предвиђања како ће се ово бежање са Косова завршити. За њега је главно, да сви (Македонија, Словенија) „поздрављају (његов) другачији приступ регионалним проблемима“ па дакле и Албанско исељавање“

У Нишу се појављују летци „Стоп албанизацији Ниша“, што локалну полицију, а и Налицканог, забрињава, јер то излази из оквира „другачијег приступа регионалним проблемима“, обећавајући да ће све учинити да се писци тог алартмантног летка што пре открију!

Но вратимо се Филимоновој, која поставља стравична питања, којима се овде нико не бави.

Коме се Албанци продали своја имања на Косову пре но што су кренули у свет?

Није ли ово напуштање Косова, организовано? Чак и у самој Србији, где их дочекују аутобоси, па чак и таксији, да их превезу до Суботице? Додајући тим забрињавајућим питањима, још и она, којима се доказује да је већина албанских избеглица снабдевено знатним количинама девиза, да су у пуној мушкој снази, у годинама које доказују да су били учесници „косовског рата“ као припадници ОВК, дакле људи са ратним искуством!

И главно, ако Немачка, Мађарско, Аустрија, успеју да их врате „у Отаџбину“, куда ће они са тим „искуством“? Да ли ће остати у Србији, или ће отићи опет на Косово, што ће тешко моћи са српским документима, које су при поласку у Европу, добили на граничном прелазу Мердаре, од српских власти?

Признајте, да је све ово више него поражавајуће.

Ми бисмо са своје стране додали једно питање: није ли боље за нас и наше одржање, да повучемо све Србе са Косова у Србију, да попуне њене празнине, нарочито у Топлици, и да тако спасемо оно што се још може спасити.

Буде ли Вучић и његова влада гостољубиви прем алабнским трајним гостима, показујући тако Европи и Америци спремност на све оно што њима годи, па су се чак дрзнули да траже да Влада учини све да промени српску националну свест, то ће, у случају Шиптарског остајања у Србији, како централној тако и у Војводини, где су накуповали многа имања, доћи до тога да ће се Влада постарати да им нађе запослења, далеко више и истрајније но што чини кад су Срби у питању, чија незапосленост стално расте..

Уз то, ми не верујемо да ће се они понашати мирно и лојално, чак верујемо да ће бити у блиској вези са својом матицом у смеру свог ратног искуства!

Филимонова указује још и на то, да су избеглице углавном са подручја Кос. Митровице – Приштине – Подујева, дакле са оног дела који се наслања на Србију. Свакако не случајно, без намере, која је претходн углављена у Америци, јер се и на Косову ништа не ради без Америке.

И као што су сви Цигани, без обзира да ли су раније били становници Србије, протерани из Европе, и послати у Србију, тако ће и Шиптари бити враћени из Европе, нама, само с том разликом, што њихово враћање има сасвим други циљ, онај којим ће Србија бити уништена. А то се тражи и очекује на Западу.

Доста је било замајавања и лагања. Чак и Вулин каже да на Косову не треба очекивати ништа бољег за тамошње Србе, и шта имамо од тога кад мало мало, па неко од власти изјављује: „Србија никада неће признати Косово“, што је ових дана, по ко зна који пут поновио, онај несрећник што је директор Канцеларије за Косово.

Та и таква, испразна заклињања, лепо је коментарисао амерички сенатор Марфи: „Влада Србије не признаје Косово, али је спремна да са њим сарађује, као са себи равним. А то је фантастично! (Дакле, браво Вучићу!) Наравно, последњи кораци – признавање Косова – биће најтежи. Али ја сам оптимиста, да је оно могуће“.

То су велики проблеми, које не пренебрегава само Нлицкани, већ се и сви остали из владајућег чопора, тако понашају, јер то од њих траже и очекују западњачки окупатори, у име којих су они на власти у Србији. При том, праве се невешти, као да не знају и не доживљавају сваког дана јавну подршку свих западних сила Косову, а против виталних интереса Србије. Није ли Обама честитао Косову седмогодишњицу прокламовања независности Косова, баш као што је Меркелова честитала Мустафи на добијању премијерског положаја!

Али о томе не сме да се пише, а још мање да се коментарише. Цензура је потпуна.

Кад је европски комесар Хан, наводно, поставио питање: „Где су докази за угрожавање медија у Србији?“ Обрадовани Вучић сместа му је признао да је „частан човек“. Сутрадан се тај частан Европљанин дао објаснити тиме што је рекао – „Слобода медија у Србији остаје „критична тема“ у процесу придруживња ЕУ , и у том погледу политика се није променила“.

Сме ли Вучић нешто да каже на ово „појашњење“ частног човека? Наравно, не сме.

И док се Вучић са својом Владом, спрема на ново путовање, овога пута у Љубљану, у тај „важан пункт за регион, али и на путу Србије у ЕУ“, појавили су се докази како су ти мирни Словенци спуштали српске фамилије у дубине неког њиховог рудника, одакле нико жив није изашао. А у њихово ослобођење од Југославије спадају и оних 50-так побијених припадника ЈНА, које су побили иако су ови одбацили оружје и дигли руке у вис, у знак предаје, што је аустријска ТВ снимила и емитовала.

Међутим то, и колико тога другога, ружног и нечовеног, није сметало Томи Николићу да изјави да је Србија „једина земља на свету која нема непријатеља“! А они се налазе ма на коју страну света погледали.

Вучић је у Словенији, у којој је остао (јер, кажу, има тамо стрица), а Владу послао натраг у Србију дао је на Бледу једну од својих крајње неодговорних изјава: „У Србији има оних који је не воле колико је воле Церар, Словенија и Словенци!“ Зар то није срамотно, и у исти мах повод за његово исмевање, које се вероватно чини свуда где год је био и давао такве и сличне изјаве!

Рекао је чак како ће се заложити да се „обезбеди веће тржиште за српске инвеститоре“. И како се, у том смеру, размишља о „изградњи хипер маркета у Словенији, за шта се нуди више српских дистрибутера, и да не очекује да ће око тога бити тешкоћа“

А 20.фебруара објављена је Карићева порука, којом тражи да му „држава омогући повратак у земљу, а он обећава да ће спасити Железару“ Е, то ће већ бити тешко, јер је „Приватизација Железаре коначни циљ државе“, наравно путем страног капитала, што и Кирби мисли.

Шта би Сертићу, министру привреде, да јавно и отворено мисли како би са добрим менаџментом Железара имала дуги живот?

А шта мисле смедеревски радници? И шта друго, него да се питати: мисле ли они да и њихова власт има свој крај?

Чисто сумњамо! Они мисле и верују да су вечити.

Вучић се дао антиципирати изјавом да и кад не буде у Влади „он ће се борити за Србију“!

За коју?

Слободан Турлаков