Вести

Пре неколико дана у Берлину сам присуствовао интересантном скупу европских „независних политичких партија“. Одазвали су се представници из неколико земаља. Тако је Француску представљао симпатизер странке Националног фронта“ („front national“), из Беча стигао је представник Аустријске народне странке („Die Österreichische Volkspartei  ÖVP), из Милана члан италијанске партије Лега норд („Lega Nord”), из Москве члан партије Друга Русија („Другая Россия“).

Никола Н. Живковић, 19.11.2015

***

Нису недостајали ни предстаници енглеских, шкотских и каталонских националних партија. Домаћини су били Немци и они су се ујединили на „заједночкој платформи против Меркелове политике према азилантима“, а чине је неколико ванпарламентарних политичких удружења.

Централна тема била је, разуме се, избеглице, „које прете да преплаве Европу“. Присутни нису задовољни како њихове владе, – а то исто важи и за централу ЕУ у Бриселу, –  приступају том проблему. И поред очевидних разлика које постоје међу присутним политичким партијама, та „забринутост за судбину Европе“ их је ујединила и довела да седну за заједнички сто. Они су се представили као истински, аутентични глас народа. Присутни Енглез је самоуверено казао да његова странка представља „бољи део наше нације“ („the better part of our nation“). А то исто, само на француском, казао је и гост из Париза: „La meilleure partie de notre nation“. Код Руса је то речено у самом називу странке која носи име „Друга Русија“.

Аутор месечника „Компакт“ дао је кратку, језгровиту оцену данашње ситуације у Европи: „Исламска држава је дете америрчких геостратега. Чињеница јеста, да им је крајњи циљ исламизовање Европе, да дође до „велике замене становништва“ и тиме да се ослаби Европа. Ово лежи у интересу одређених америрчких кругова и њене финансијске елите“ („Dass IS ein Kind der US-Geostrategie ist, dass die Islamisierung und der “Große Austausch” und damit die Schwächung Europas  im Interesse bestimmter US-Kreise und Finanzeliten liegen, ist ein Fakt“)

Њихови ставови су познати и нашој јавности, па ћу зато само кратко да поновим. Ова, „боља“, „друга Европа“ не верује у мултиетничко и мултиконфесионално друштво. Европске нације формирале су се током неколико векова и њих није могуће, попут неке инстант супе,  заменити, а да се не доведе у питање сам опстанак европске културе и цивилизације. Или, како је један представник на скупу духовито казао: „Ја могу да се жртвујем за моју породицу или нацију. Но, незамисливо је да би се неко могао да жртвује за мултикултурално друштво или за идеологију глобализма.“

Да је порастао оптимизам код Европљана, већина се сложила, има да захвалимо Путину и његовом војном ангажамну у Сирији. Тим чином, како многи верују, најзад је дошао конац америчкој самовољи. Или, како је то формулисао италијански представник: „Руске бомбе у Сирији представљају највећу прекретницу у свету после Јалте“.

Неки од представника политичких партија на овом скупу део су владајуће коалиције. То је случај са Аустријском народном странком. Неколико министара су чланове те странке. За Мари Ле Пен свој глас дао је сваки четврти Француз. Представник „Друге Русије“ верује да би његова странка, када би имала равоправан третман са владајућом странком „Једина Русија“, добила најмање 25% гласова бирача.

Шта овај скуп значи за Србију? Оно што ми се овде чини као најпоучније за нас јесте питање језика. Да се, дакле, тачније и прецизније изражавамо. Реч је о проблему терминологије. Конкретно:. Које политичке странке би у Србији биле, које би могле да учествује, рецимо, на овом берлинском скупу? Па, разуме се, оне које деле политичка убеђења споменутих европских политичких партија. Нашој јавности су оне познате, па не морам да их овде посебно спомињем.

Ниједна од политичких странака које учествују у раду српског парламента не би могле да, на пример, седе овде у Берлину. Зашто? Јер нису независне и јер не представљају аутентични глас народа. На изборима су прешле цензуз од пет процената, јер су пред изборе испуниле услове, које им је испоставила америчка окупациона власт.

Која је дакле у Србији она боља, народна, истински већинска, друга Србија? Ово наивно, дечје питање довело ме до невероватног открића. У Србији се као „друга Србија“ зову оне политичке снаге, које раде против интереса сопственог народа и државе. Да се спроведу поштени избори, „друга Србија“ на изборима не би добила ни три одсто. Ово показује и „изборни успех“ Чеде Јовановића, који упрокос навијања телевизија „Б92“ и „РТС“-а, те свесрдне помоћи америчке, француске и британске амбасаде, није успео да пређе цензус од пет одсто.

„Друга Србија“? Реч је углавном о „невладином сектору“, који ужива подршку Вашингтона и Брисела. У свим битним политичким, економским, културним, па чак и спортским питањима, они су за последњих двадесетак година увек гласали против Србије. То доказује и недавни случај у вези кандитуре „Косова“ да постане члан Унескоа. Да ће „Косово бити драгоцен члан Унеска“ у својој предизборној камапњи неуморно су понављали такође и „поуздани пријатељи“ Вучића и његове владе, а у првом реду амерички, британски, француски и немачки амбасадори. И томе су им „несебично помагали братски народи“ из бивших југословенских република: Словенци, Хрвати, Црногорци и Македонци.

Како је то могуће? Зашто део српске опозиције „невладин сектор“ такође зове „Друга Србија“? Зато што многи људи не размишљају у употреби речи, о језику. Но, део одговора лежи и у чињеници да су многи људи кукавице, па немају храбрости да ствари именују правим именом. Може лудак да себе прогласи генијем. Ако. Онда то зовемо смешно, комично. Но, ако нормалан свет такође то прихвати као да је чињеница, онда ствар постаје трагична. Може „невладин сектор“ да прича о себи што год хоће, но то ништа не мења о њиховој стварној улози.

Веома духовито их је описао један српски режисер: „Они су менекени корпоративног капитализма, одевени у невладине  организације. Они заправо глуме одважне момке и девојке, пошто је лако бити храбар када иза тебе стоји америчка Шеста флота и Пентагон. Независан сам ја, а они су овисници. Од кога су они независни? Од своје нације, од свог идентитета“, Емир Кустурица, NIN, 28 decembar 2006.

Зар смо тако кратке памети и брзо заборавили улогу америчких, британских, француских и немачких „хуманитарних“ организације са „невладиним“ обележјем, како су од 1992. године водиле заједничке акције против Срба током грађанског рата у Југославији?  Чињеница да су „НВО“ са Запада, у сарадњи са „независним медијима“ у Београду, представљали важан фактор у војном агресији на Србе у Хрватској 1993, на Србе у Босни 1994 и на Србију године 1999. А после Кумановског споразума, у јуну 1999, „храбри српски невладин сектор“, уз подршку америчких окупатора, непрестано је по Србији проналазио нове „масовне гробнице Албанаца“, које су убили „српски војници и полицајци“.

Највећи проблем НАТО-а је био да пред сопственом јавношћу оправда продужавање бомбардовања, које је донело бројне жртве међу српским цивилним становништвом. РТС је о томе обавештавао свет. Зато је и срушена српска телевизија и убијени новинари. Уместо да слободни новианри Запада захтевају да се истражи злочин над српским колегама-новинарима, Американци захтевају да се на десет година робије осуди директор РТС. О свему томе јавност Запада, разуме се, ћути.

Ако сам добро информисан, „невладин сектор“ из Београда успео је да пронађе и „крунског сведока“, мајку, чије је дете било такође жртва приликом бомбардовања зграде РТС. Њено сводочење за мене представљала једно од најодвратнијих и најмучнијих утисака које носим из тог времена. Зашто? Па зар није логично да, као мајка, захтеваш да се казне они који су ти убии дете? А та мајка, на сваку годишњицу убиства новинара РТС, нити једном речју да осуди убице њеног сина. А то није био директор РТС, већ амерички војник.

Или, довољно је да прелистамо понашање српских «невладиних организација» у депешама Амбасаде САД у Београду, како их је објавио Викиликс.

Тешко човек да не може да се не сложи са оценом нашег академика: «Незаобилазно питање наше стварности је питање невладиних организација изразитог противсрпског усмерења. Финансиране из иностранства, оне користе све могуће начине да национално, политички, културно и морално растроје наше друштво и нанесу му што веће штете. У медијима који су под владином контролом често се продуцирају у народу нимало омиљени ликови, који за све што се у протеклим ратним годинама дешавало на тлу бивше Југославије оптужују Србе и Србију», Василије Крестић, 27 decembar 2006, http://www.snp-miletic.org.yu

Мало ко зна да су Невладине организације забрањено у САД-у. Односно, свако ко жели да се тако назове, мора да дода да је «страни агент». Путин је само преписао амерички закон, па сада у Русији, свако ко наступа под капом «невладиних организација», а финансиран је из иностранства, мора да дода да у Русији делује као «агент страног утицаја», односно, просто добију етикету «иностранных агентов»?

Једним словом, тако сам, далеко од Србије, овде, у Берлину, могао да далеко јасније сагледам, како је стварно стање у мојој земљи. Рецимо ово: људи који су годинама блатили Србију и у медијима Запада ширили гадости и најодвратније лажи, или су пакосно прокоментарисали сваки пораз нашег народа, данас не само да не сносе никакве последице, него су многи од њих или у влади, или заузимају највише функције у државним и културним иституцијама Србије. То је, ето, горка истина о једној окупираној земљи.

Остаје нам за утеху барем једно: да нас нико не може да убеди, да је поштење неморално, а да битангама и нељудима морамо да аплаудирамо. А управо нас у „ngo“ убеђују да не треба да поверујемо у оно што видимо и да наше осећање неправде није објективно, да америчко бомбардовање не треба да тумачимо као злочин, него да „милосрдног анђела“  прихватимо као чин „људскости и добрих намера“.

Или, како Ребека Вест на почетку своје књиге „Значење издаје“ каже за једног свог земањака: „Њему се судило као радио издајику“ („as a radio traitor“). Реч је наравно о Џојсу (Willim Joyce), који је токо Другог светског рата говорио преко немачког радија и радовао се, рецимо, бомбардовању Лондона. После рата Енглези су га ухватили, организовали му суђење и одудили га на смрт као велеиздајника и 3. јануара 1946. је  обешен, јер је као британски држављанин био у служби непријатеља.

Да ли је данас у Србији могуће да неко буде осуђен за велеиздају земље? Ништа се није догодило српским министрима одбране јер су тако „реформисали војску“, да од ње практично није остало ништа сем почасне гарде. За издају земље може да се суди само у земљи која је суверена. Колико је једна земља слободна, може да се провери по статусу „невладиних организација“. Њихово деловање ограничавају читав низ земаља: Русија и Кина, али такође Бразил, Индија, Еквадор, Колумбија… и, како сам већ казао, САД.

Ипак у једном се слажем са „невладиним организацијама“ које делују у Србији, а уживају огромну подршку Вашингтона и Брисела: „Треба се суочити са истином“. Но, при томе они би прво морали да пођу од себе, те да се „суоче са сопственом прошлошћу“. Преиспитајте критички себе и сопствени рад!

На крају да се вратим књизи Ребеке Вест. Један од њених јунака пише: „Одбијам да продам моју земљу“ („I refuse to sell my country”, Leonard Black wrote  Herr Alberecht a letter; у: Rebecca West, The meaning of treason, стр. 101). Немци су од заробљених Енглеза намеравали да рекрутују „кооперативне“, што је друга, блажа реч за „издају“. У томе, по сопственом признању, нису имали великог успеха. А то говори много у прилог Енглеза.

Овај текст завршићу са цитатом из споменутог дела енглескег аутора: „Људи се сећају да, док су се они борили…, постао је човек који се ругао њиховој несрећи („The people remembered that while they had fought…, a man had mocked at their misery“; у: Rebecca West, The meaning of treason, стр. 28).

А што је данас са српским војницима, херојима, који су године 1999. бранили нашу земљу од стоструко војно надмоћног непријатеља? А што са онима у Београду, који су у то исто време јавно подржали злочине непријатеља Србије. Одговор је поражавајући: први су заборављени, а други заузимају важне положаје и то не смао у српским медијима. Ту лежи, ето, разлог, зашто смо данас стигли „до дна“.

Никола Н. Живковић, 19.11.2015

Објављено 22.11.2015
новинар.де 2006-20015
Илустрација: преузета са Фејсбука