Вести

Данас је са радом (радни део) почео Сабор СПЦ који за ниже свештенство и вернике и даље остаје мистериозан и надасве затворен. Као и до сада, његов рад ће пратити одсутност воље за решавањем проблема пред којима се налази наша помесна православна Црква, почевши од просвете, преко културе, медија и веронауке, па све до преоптерећености свештеничким кадром (а изнад свега огромне количине сујете међу епископатом СПЦ!).

Црквена истраживања 16.05.2017

***

По ко зна који пут ће се читатисувопарни извештаји о раду епископа, који су све само не реална слика сваке епархије и њеног епископа. У њима ће бити исказане оде и басне о личном прегалаштву сваког епископа понаособ, а никако неће бити понуђена решења за многе проблеме пред којима се исти налазе. Хвалиће се колико су кубних метара бетона осветили и посветили, колико су пута и где гостовали и служили литургије без стварног ефекта на свој народ (а довољно је само погледати слике са тих служења како на многима стоје само по две бабе и две жабе). Дакле, потрошиће драгоцено време на читање бајки о својим животима, који ће бити интересантни једино неким историчарима за једно 100 година (а можда неће ни њима!) када се буду бавили питањем куда нам оде народ и зашто су нам храмови празни?! У извештајима ће тек онако узгред споменути (чисто да оправдају своје битисање) како су основали којекакве Радио и ТВ станице, како оснивају школице и вртиће (док су главне црквено-образовне установе огрезле у неморал и несврсисходност!). Тек мало ће се поменути покоја јавна кухиња и народна напаћеност (и тако још понека тема ће се изнедрити, зависно од тога како су били инспирисани током претходне године)…

Даље ће се расправљати и о изградњи храма на Врачару (опет о бетону — овај пут армираном — као да су какви грађевинци, иако поједини нису ни за то часно занимање!), када ће се можда пројавити и први проблеми јер су пристигли мозаици за које је у овом тренутку довољно рећи «већ виђено», док ће време показати и зашто… Затим ће се током Сабора мало отићи на вечеру код престолонаследника (који ни након безмало двадесет година живота у Србији не зна да састави ни три рећи на српском језику, док амбасадор Кине сасвим слободно комуницира на истом), опет традиционално… У паузама седница посећиваће се познати ресторани у тзв. «кругу двојке» — чисто да се растерети патријаршијска кантина — у којима ће се испијати кафе и препричавати како је некада било тешко живети под комунистима…

Мало ће се поменути прошлогодишње учествовање СПЦ у раду тзв. «Свеправославног» сабора на Криту, и то чисто како би се оправдао пут и боравак на истом, а не у смислу да се свештенству и народу појасни смисао и потреба учествовања или неучествовања (зависи ко ће да се укључи у расправу — ови што су ишли или ови што нису…).

Затим ће вероватно бити на дневном реду тема још једног учествовања у некој «комисији» зарад осуде или оправдања Степинца, као да је то толико битна ствар (јер ко ће нашим бакицама и декицама објаснити да он ипак и није био толико лош чикица, који је само благосиљао оне што су им ножеве стављали под врат…). Уместо да се та одлука препусти «сестринској» (за поједине епископе!) римокатоличкој цркви, па како хоће нек поступе са тим — за нас злочинцем (ако хоће нека га и зову светим и пресветим и како год), шта нас брига за то, нека себи натоваре тај баласт и нека тиме по ко зна који пут потврде своје праве намере према православљу на овим просторима. Све у свему владаће атмосфера као да је све бајно и идеално (а можда и јесте тако само ми обични смртници не знамо, јер ипак епископске главе су далеко умније и шире сагледавају стварност, а ми се ту замлаћујемо животним проблемима и пролазним стварима — иронија да не може бити већа!). Током тих расправа отприлике ће се знати ко ће бити на чијој страни, искристалисаће се позиције, поставиће се табори и тактике, ко кога подржава и ко се којем крилу приклања — да ли тзв. «бачкој струји» или да ли још увек има босанске струје, затим ко је са тзв. «јужњацима» (Херцеговина и Црна Гора), ко је уз патријарха, ко су солисти и тако даље и тако више.

У међувремену, свако ће свом новинару јављати оно што му одговара — неко Бљицу (о. Данило из Житомислића), неко Новостима (о. Саво Б. Јовић — главни секретар Синода СПЦ) и тд.

А онда, пред крај сабора (уколико се неки од епископа не одважи да покрене питање током читања извештаја епископа и «административних» епископа), почиње у суштини једини оправдани разлог састајања и саборовања, односно избор и попуњавање упражњених престола (након чега наступа права тарапана)…

Кренимо, дакле, редом, да видимо куда ће нас сценаристи наше Игре престола одвести ове године:

Дабробосански трон

Иако финансијски посматрано неатрактиван, овај трон је ипак од посебног значаја због свог митрополитског статуса. Кандидата је ипак много. На првом мјесту је епископ канадски Митрофан (ког настоје уклонити ради лакшег укидања факултета у Либертвилу и гашења ове прекоокеанске образовне «институције» — у суштини иза тога се крије пражњење рачуна и каса чије кључеве држи наведени епископ, а на које је око бацио владика Максим!). Следећи као кандидат слови Хризостом од Бијељине, и то као неко ко није ничији због чега може бити помирљиво решење уколико дође до отвореног сукоба две струје. Нешто мање шансе за Сарајево се дају Фотију од Шибеника, Максиму од Калифорније и Лонгину од новограчаничко-зредњезападноамеричког тла (који и поред тога што важи за Амфијевог кандидата, ипак не жели да напушта Америку земљу обећану). Овде свакако не треба испустити из комбинације ни Григорија који вешто скрива своје адуте, претензије и намере, шаљући лажне сигнале како жели да се отисне у Америку, те да неће у Сарајево. Међутим, оно што сви знају јесте да му је циљ престо у Београду (патријарашки трон) и то кад тад… Дакле, ова сарајевска епизода ће бити врло интересантна на текућем саборовању!

Милешевски престо

О овом престолу већ смо писали ко су све кандидати и ко претендује на њега. Дакле, црногорски кандидат би могао бити надалеко компромитовани (сада већ одбегли!) архимандрит Никифор Миловић, док ће неки опет поменути и евентуални повратак Филарета и његову рехабилитацију (међутим, треба поставити питање да ли је на то указивала и васкршња посланица у којој није било списка умировљеника?). Патријархов кандидат ће бити Сергије од Њемачке, како би му на тај начин показао да је ипак стао уз попове из Њемачке који су дошли главе и Сергијевом предходнику. Још један кандидат може бити и Арсеније викар, али отом-потом…

Банатски престо

Уколико посета и извештај Иринеја и Фотија буде негативан врло лако се може дести да овај престо буде упражњен, тако да би на ово место кандидатуру истакао Арсеније… Мада, морамо нагласити да је мала вероватноћа за овакав сценарио јер су задњу инспекцију чинили Иринеј и Фотије који су закључили да је све плод незадовољних свештеника (ако би се поступило по њиховим наводима онда би сваки од епископа био подложан промени јер свугде има незадовољних и озлојађених)…

Паришки престо

Све је извесније повлачење Луке због болести, тако да ће он (по најновијим сазнањима) за свог наследника (или помоћника?) предложити монаха Јустина (који је за сваки случај допутовао у Београд), сада клирика ове епархије (о. Јустин је некада био клирик епархије сремске, одакле је отишао у не баш пријатељским односима са Василијем). Познато је да је поменути о. Јустин и раније покушавао да се домогне епархијске титуле (уз помоћ Лукине куварице), али је због двојне игре (давања информација Иринеју бачком и митрополиту Амфилохију) био одбачен… Поменути кандидат ће имати и конкуренцију у лику Максима калифорнијског који одавно претендује на овај престо!

Нишки престо

Ово је место око ког ће бити посебна прича. Јер, ко год да дође мораће да се повинује тамошњем свештенству које је и даље духовно и материјално одано и на снажној вези са патријархом. У суштини, то је и највећи проблем ове епархије, јер ко год да буде изабран, мораће да се повинује томе да патријарх има посебне емоције за тамошње свештенство. Он неће смети да се противи свештеницима олигарсима, на челу са протом Тимотијевићем и његовом свитом, неже бити могућности успостављања поретка, поправљања стања, јер би у супротном вероватно нагло оболео као и предходник Пурић (=доживео умировљење). Кандидата је неколико, од тренутног администратора Теодосија, преко викара Арсенија (ако до тада не буде удомљен), тамошњег монаха Дамаскина… Дакле, све ће зависити од патријарха и његове консултације са времешним али итекако моћним и бесмртним Тимотијевићем.

Осечко-пољски и барањски престо

Како је тренутни епископ оболео и није у могућности да обавља редовне послове, додељен му је (као испомоћ) комшија Василије сремски. Два су сценарија: један да остане овако како јесте и други да се изабере викар који ће то бити до тренутка када се тренутни епископ упокоји…

Немачки престо

Око овог престола ће се водити расправа између патријарха који је на страни свештеника и Иринеја од Новог Сада чији је кадар тренутни епископ. Наиме, исти они свештеници који су због личног незадовољства и тобоже урушавања епархије умировили предходног епископа, сада покушавају да уклоне и актуелног епископа јер им не дозвољава да се размашу и они буду мале владике које ће да одлучивати о свему. Тих неколико свештеника (предвођених протом Пејићем), који су навикли да се питају и контролишу новац црквених општина (али и епархије), придобили су на своју страну патријарха (вероватно преко тог истог новца), тако да ће покушати да дођу главе и садашњем епископу. Пријатељство патријарха и свештеника успостављено је током патријарховог администрирања. Да ли ће Иринеј новосадски да пусти под лед једног од највернијих својих поштовалаца и тиме пошаље и другим својим гласачима поруку да ипак нису сигурни видећемо у наредних пар дана. Такође, да ли ће питање патријархових оптужби или припремљена одбрана Сергија бити јача, остаје да видимо. Углавном, једно од питања је везано и за ову епархију.

Јужноамерички престо

Да ли ће тренутни викар бити проглашен за пуноправног епископа остаје отворено питање. Оно што је посебно интересантно јесте да комплетно финансирање ове утопистичке идеје Амфилохија од Цетиња врши митрополија црногорска (тј. првенствено манастир Острог). Шта ће се десити када то финансирање престане? Па, вероватно ће се и Кирило покупити и вратити у Црну Гору (што је и урадио пре неких месец дана!). У случају да својим повратком не одмени времешног митрополита, у супротном ће морати да се пријави у неку од јавних кухиња како би имао од чега да живи (о свештенству и да не причамо — можда би им било боље да су прихватили Конго или евентуално Нигерију!).

Престолни викари

За ову титулу кадитатуре су истакли монаси који сматрају себе дораслим и зрелим за древну болест тзв. «митритис». Од оних који имају највеће шансе за избор, спадају: Серафим Кужић (игуман Рмња), Никодим Косовић (игуман Крке), Никифор Миловић (слободни летач), Василије Костић (клирик Грчке Архиепископије), Стефан Шарић (Цецин духовник), Методије Остојић (игуман Цетиња), Доситеј хиландарац (већ се неколико пута сам нудио, али нема завршен факултет — преко њега би се Хиландар вратио на мала врата у сабор јер од смрти Хтизостома од Жиче нису имали свог човека), као и још неколико њих који ће своју шансу вребати из прикрајка…

Распоред снага

Све у свему биће ово теме око којих ће се највише ломити копља, а све у смислу обезбеђивања гласачке машинерије пред народни избор патријарха. Дакле, сада је битно обезбедити што већи број сигурних руку за наредни избор и створити ситуацију да се искристалишу главни претеденти на први престо у Београду. Оно што ће бити посебно значајно у свему јесте чињеница да поједини епископи имају при гласању два гласа и да им то даје предност у односу на остале. Тако, наизглед малобројна Јужњачка струја уз митрополита Амфилохија има сигурних шест гласова: у рукама Григорија (херцеговачки и дабробосански престо), Јоаникија (будимљанско-никшићки и милешевски престо) и Амфилохија (црногорски и јужноамерички престо). На овај начин су у старту њих тројица, а шест је гласова.

Патријарх, такође, има два гласа (и евентулани трећи ако му је Лукијан од Барање дао свој?), Теодосије има два гласа (косовски и нишки). Дакле, кључ избора и попуњавања упражњених престола биће код ових епископа и, наравно, увек неизбежног Иринеја новосадског који је покупио растурену босанску струју и придодао их себи оданим епископима.

Ту ће превагу доносити они који нису ничији, а уједно су свачији. Приклањаће се најчешће патријарху и онима који ће у датом тренутку предлагати одлуке које им тада више одговарају. На крају треба узвући само један закључак: пред овим лудилом је најбитније једно — тј. покајање!

Светли пример за то јесте управо Пахомије од Врања који је након свих напада учинио велику метанију пред братијом чиме је стекао епитет великог покајника и грешника који је свестан својих грехова…

Игре престола — сезона 2017.   CRKVENAISTRAZIVANJA on 16.05.2017

извор: https://crkvenaistraivanja.wordpress.com/2017/05/16/%D0%B8%D0%B3%D1%80%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%B0-%D1%81%D0%B5%D0%B7%D0%BE%D0%BD%D0%B0-2017/