Вести

Свој не баш академски текст „Професори Грешни Милоје и Славко Радовановић“, објављен на сајту Новинар. де 8.5.2017, др Миордраг Петровић завршава лепом народном изреком: „Што се дуже рвеш са свињом, све си каљавији!“

Славко М.Радовановић, 22. мај 2017

***

Како се десило да др Миодраг ископа каљугу у којој се рве са самим собом?

Како се десило да се искаља и тако каљав покуша да се представи као чистунац, а другима припише своју нечистоћу?

Како се десило да превиди брвно у оку своме измишљајући труње у очима браће своје?

Нека на та питања одговоре два рвача –  Миодраг 1 и Миодраг 2.^[1] Своје кратке коментаре ћу забележити искошеним словима.

Миодраг 1: Помињући проф универзитета Милана Мићуновића, Милоја и мене вели (ваљда циљајући на Милоја) да „подређује веру стицању материјалне добити“.

Миодраг 2:  Kao рецензент књиге Тајна дедине фиоке поуздано зна шта је све тај Милоје дао за веру  јер је доста тога оверио својим потписом. Поред тога он написа: да се Милоје „определио да несебично, милосрдно, другима служи.“^[2]

Познато је  да је др Миодраг тужио комунистичком суду (ваљда хришћани и треба да се суде?) Цркву,с којом је био  у „ јединству“, и да је тако дошао до много пара. За разлику од њега Милоје  је Цркви деценијама несебично давао прилоге  поставши њен вишеструки, како стоји у бројнимм граматама које птписаше патријарх Павле и још неки епископи СПЦ : добротвор и велики добротвор –  пре него што је постао ктитор манастира Светог Николе и испоснице Светог Пимена Великог. Тврдећи да  Милоје „подређује веру стицању материјалне добити“ др Миодраг би морао поцрвенети уколико би имао оно што црвени.

Миодраг 1: „Научним“ методом износи тврдњу да је Милоје „ревносни Титов послушник витлао заставом са петокраком и натписом: Пролетери свих земаља уједините се“.

Миодраг 2: Као рецензент поменуте књиге исписује речи  којима тврди да је Милоје испуњен „храбровањем, правдољубљем, истинољубљем.“^[3]

Поменута књига управо документима сведочи како је Милоје устао против комунистичке аждаје давне 1983. и како је због тога пострадао. У време његовог „храбровања“ – др Миодраг је ћутањем одобравао комунизам. Милоје је тада јавно окренуо леђа застави „Пролетери свих земаља уједините се“, а др Миодраг би да нас увуче под своју заставу на којој пише: „Јеретици свих земаља уједините се“.

Миодраг 1: „Милоје (је) срочио текст у име неспособног Славка“.

Миодраг 2: Игнорише моје истините тврдње изнете у оба моја текста и своју атанасијевску умишљеност и страст омаловажавања би да прикаже као своју мудрост која се, по речи Јеванђеља, најчешће изврће у лудост (1Кор 1, 27).

Али, маска му је спала: прочитали смо га.

Миодраг 1: „Његово (Милојево) писање је ачење и кварење језика.“

Миодраг 2: Милоја  проглашава „успешним списатељем“, код кога „посебну драж чини језик пун народне мудрости  и старинског начина изражавања.“^[4]

Штета што са др Миодрагом 1 не деле мишљење многи доктори наука, писци, књижевни критичари, новинари, па чак ни његови укућани.^[5]

Миодраг 1: Милоје „иако је без одговарајућих стручних квалификација, каже: `данима и ноћима радим на Речнику старог Драгачева`“.

Миодраг 2: Не тако давно и не само једном нам је говорио да су језик и веру чували његова мајка и богомољци.

Не зна се да ли су његова мајка и богомољци имали квалификације за тај посао. Изгледа да је др Миодраг превидео да је и Милоје имао мајку, бабе и ђедове и да и он има право да благо које је наследио – језик и веру – чува макар неквалификовано и полуписмено. Кад се др Миодраг потпуно присаједини Хочеваревим и папиним пријатељима, куда се запутио, бојим се да ће избацити Светог Саву из календара, попут Лонгина, и пребојити црвено слово Савиндана, попут Амфилохија; да ће Књигу постања заменити дарвинизмом попут квалификованих му колега на Богословском факултету; да ће народне песме прогласити простаклуком, а гусларе простацима, који немају „квалификације“,  јер иначе они којима се присаједињује веле да „са ћирилицом и Светим Савом не можемо у Европу“.

Миодраг 1: Славко „попут адвентиста велича свој и Милојев верски фанатизам и `науку`“.

Миодраг 2Држа предавања у Чачку у време кад нас је бискуп Григорије, блудни син Атанасија Јевтића, проглашавао „верским фанатицима и православним вехабијама“. У те „фанатике“ је убрајао и др Миодрага, који је заиста, тај „верски фанатизам“ исповедао својим предавањима, беседама и текстовима. Управо од њега смо од 2008. учили да дајемо све за веру а веру низашта.^[6]

Сада се др Миодраг вратио своме јату проповедајући  „јединство“, „измирење“ и „уједињење“ са онима којима је папа „свети отац“, који се моле да „папа дође у Србију“, који исповедају Вјерују са додатком филиокве… па се љути што ми нећемо његовим путем. Брат Милоје је др Миодрагу доказао да је плагирао Атанасија, Амфилохија и Веља Илића, а ево доказа да плагира и бискупа Григорија с којим је, очигледно, почео да се осећа. Мислим, у заједништву. За разлику од др Миодрага, остајем доследан ономе у чему сам био с њим  у једномислију, док он није одлучио да се „измири и уједини“ са двоженцима и троженцима, екуменистима, филиоквистима, папиним прстеноносцима, рушиоцима Предања и олтара, онима који су каноне, догмате и Устав СПЦ „окачили мачку о реп“хвалећи се тиме^[7], са братоубицама, оцеубицама, палитељима свећа по јеврејским синагогама и другим издајницима, отпадницима, богоругачима, дарвинистима… О како ли ће морати нападати књигу владике Артемија „Одбрана православног исповедања вере од кривоверја Игњатија Мидића“ , ^[8] с обзиром на то да је кумовао наслову књиге, као члан уређивачког одбора, а сада се присаједињује Мидићу.

Миодраг 1: „Свакоме ко верује Славку и Милоју, препоручујем да одслуша моју беседу у Новом Вазнесењу на Томину недељу 2017. године, у присуству два свештенослужитеља и мноштва верника који су се дистанцирали од њих двојице – Славка и Милоја – јер се суштински разликују по вери и моралу.“

Миодраг 2:  Једном приликом: „Прозваше ме,  иако поред мене ту постоје и много бољи говорници од мене. Уосталом осведочили сте се кад је брат Милоје говорио доле испред старог Вазнесења. Прозваше га и четвртим јерархом, ја мислим основано.“ И још: „Богословски факултет су претворили у радионицу зла“.^[9] Другом приликом: „Ја драговољно им се нудим да ме из такве заједнице која тежи римокатолицизму, Европи – ја не желим… не осећам се члан такве заједнице.“^[10]

Био би ред да се др Миодраг 2 одрекне беседе коју сам чуо из његових уста, првом приликом, као што се одрекао и вере коју нам је тада проповедао,пошто се  „уједињује и измирује“ са „квалификованим“ верницима у Дарвина и „квалификованим“ експертима у „радионици зла“. Такође би било часно да се јавно одрекне своје беседе изговорене, горе поменуром,  другом приликом. Истовремено, благодарим др Миодрагу 1  на препоруци. Не би ме изненадило да је у тој беседи рекао да не осећа заједницу са ЕРП у егзилу. Ништа ново: и Господа је један од дванаесторице оставио и отишао код првосвештеника по своје сребренике. Надам се да ће он овај пут своје заслужене сребренике добити и без суда са онима са којима се „мири и уједињује“. Него, не рече нам др Миодраг да ли се то „мноштво верника“ од нас дистанцирало референдумом или акламацијом, ко је био предлагач те одлуке, је ли било амандмана и свега онога што подразумева једна тако „озбиљна“ демо(н)кратска одлука која је веома слична оној „теорији“ о Милоју као „двоструком играчу“, коју је предложила бивша монахиња Тавита, а др Миодраг јој здушно аплаудирао „проповедајући ту њену теорију“?Није јасно: 1. На којем то догмату су се они дистанцирали од нас двојице? 2.  На ком моралном питању? Или је повод за дистанцу то  што су они за путовођу изабрали др Миодрага који их је одвоијо од нашег Владике?

Миодраг 1: „Милојеве рукописе сам по неколико пута исправљао. Он је полуписмен.“

Миодраг 2: Милоје се „посветио не само  приватном предузетништву, него исто толико и успешном списатељству. У свему томе треба видети разлоге за то што се његове књиге радо и лако читају,  у којима посебну драж чини језик пун народне мудрости  и старинског начина изражавања. Зато се и ова књига, својим садржајем и језиком, који се на овај начин чува од заборава, сама препоручује читаоцима.“^[11]

Сам Милоје рече да није књижевник него пиљар, а пиљар не мора имати титулу са којом се може хвалити како је мудар. И квалификован. Међутим, др Миодрагу прети опасност да остане без Патријарховог ордена, који му је Милоје прогнозирао, јер се офирао да је „исправљао“ Милојеве рукописе, па би веома квалификоване синодлије могле закључити да је он у једномислију (не дај Боже) са аутором тих рукописа.

Миодраг 1: Славко „тврди да сам `извршио неколико словних исправки`. Али ту тврдњу је Милоје, у ствари, подметнуо Славку“. (Реч је о књизи „Изгубљено јагње“ –   оп С. Р).

Миодраг 2: Је заиста извршио неколико словних исправки и то својом руком и оловком. Стицајем околности добио сам од брата Милоја на читање фотокопију откуцаног рукописа „Изгубљено јагње“, пре него што је књига одштампана, управо са исправкама др Миодрага, чији рукопис поуздано препознајем.

Ето доказа да је све Милојеве књиге др Миодраг оценио „успешним списатељством“ јер је препоследњој био рецензент, и том приликом изнео оцену о Милојевом „списатељству“; остале је, како рече, „исправљао“, укључујући и „Изгубљено јагње“. Изузетак је  „Аршин“, који му је изгледа побркао лончиће.

Миодраг 1: „Славко се није зауставио само на наведеном, односно измишљеном призору. Покушава да омаловажи и моју беседу у манастиру Вазнесењу, због које је, наводно, народ почео да одлази, а ја, како пише: `дословце заурлао`.“

Миодраг 2: Онај Миодраг 1, да га није обузела старачка заборавност, сетио би се да су се оба „призора“ догодила пред већим бројем сведока.

Да ли је у насталој збрци у својој глави др Миодраг заборавио заповест: Не сведочи лажно? Из поштовања према његовим годинама нећу рећи да он лаже, али ту чињеницу може потврдити мноштво очевидаца. А друго, ред би био да се др Миодраг определи: јесу ли моја писма моја – како најчешће тврди – или Милојева – како тврди кад му се прохте.

Миодраг 1: „Све док сам био под утиском да Грешни Милоје ипак није болесно самољубив; да свог `светог старца`, Владику Артемија, не ставља изнад свега и свих попут божанства; да му профит није испред вере, упућивао сам му похвалне речи“…

Миодраг 2: „Препреке, које су му у животу наметане, нису у његовој души (Милојевој – оп С. Р) рађале обесхрабрење, још мање малодушност, него су представљале подстицај и подстрек за нову снагу, радост и наду у боље дане, колико за себе, толико и за друге. Као по правилу, свака препрека рађала му је неко добро, за које ни час, ни место није могао унапред  да зна. Али, знао је нешто друго, а то је – да о томе одлучује Онај Коме је подредио  све своје живљење.“^[12]

Како је „Аршин“ др Миодрагу помутио расуђивање. Верујем да ће препрека коју је замислио да постави пред ЕРП у егзилу бити „подстицај и подстрек за нову снагу“ малом Христовом стаду, које би др Миодраг да присојузи онима који прогнаше владику Артемија са Косова, Светог Јустина са Богословије, Светог Саву из Патријаршије, а Господа са земље, прогласивши папу за Његовог намесника. Да ли је то Милоје требао, попут м. Јелене, да стави др Миодрага уместо „Владике Артемија изнад свих“? Е, то, изгледа, неће дочекати!

Миодраг 1: „Грешни Милоје попут стрине уверава своје истомишљенике како, наводно, тражи да се сретнемо и разјаснимо, а ја као немам храбрости па избегавам. Изиграва некаквог `хероја` и `победника`, а у ставри, је тешка духовна руина која се одржава благодарећи `благословима` његовог `светог старца.`“

Миодраг 2: Рече да је Милоје испуњен стањима која се могу назвати: „храбровање, правдољубље, истинољубље.“^[13]

Кад је др Миодраг био искрен а кад лицемер? Је ли Милоје „стрина која изиграва хероја и победника“ и „тешка духовна руина“ или је  витез коме исти човек приписа: „храбровање, правдољубље, истинољубље“? Зашто др Миодрагу смета благослов Милојевог светог старца? Није ли проблем у томе што он није остварио своју замисао коју му је дошапнуо непомјаник, да буде владика Владики? Није ли др Миодраг због „Аршина“ побркао аршине па се рве са самим собом?

Миодраг 1: „Откуда им толика `духовна власт` која прераста у дрскост до мере да личним `аршином` оцењују душе других“…

Миодраг 2: „Мржња и жеља за осветом и понижењем било ког човека, представља тешко обољење од којег човекомрзац сам мора да се лечи; други од тога не може да га излечи“^[14]

Очигледно, др Миодрага је истина „Аршина“ избацила из равнотеже, услед чега је из њега искуљала страст мржње, кроз коју се роје ругобне квалификације, од којих ћу неке навести на крају. Мислим да му је аутодијагноза исправна, али самотерапија није: од тога може да га излечи Бог, само треба да Га се сети, да Му се помоли и да престане умишљати да је и он Његов намесник, коме треба да се клањамо.

  Миодраг 1: „Умео је Милоје да ми се похвали како је под лажним именима објављивао коментаре у вези са туђим текстовима, ликујући: `Разбио сам га као звечку`.“

  Миодраг 2: Др Миодраг зна исто што и многи од нас који смо били окупљени око УГ „Законоправило“ да је Милоје објављивао неке текстове под псеудонимом Драго Жарковић (у завичају га зову Драго, а његовог оца Жарко) по угледању на Монаха Тадију. Али Миодраг 1 са издајом =  одавањем „тајне“ =  денунцирањем касни читавих 6 година. Наиме да је Драго Жарковић = Милоје Стевановић записано је 2011. у његовој књизи.^[15]

Дакле, ако ћемо право говорити храброст брату Милоју и многима из ЕРП у егзилу не недостаје, што се за др Миодрага не би могло рећи, јер нас је издао кад год му је претила ма и најмања опасност. Ако треба, могу му навести конкретне случајеве и то са навођењем имена сведока. 

Миодраг 1: „Не зна Грешни Милоје да то, на шта се позива, није записао Свети Сава, него византијски коментатор црквених канона у XII веку.“

Миодраг 2: „Али гле чуда: за она два хорепископа где ДР није присуствовао ‘нема канонског основа’, вели он. Ваљда зато што он нема разумевања, без обзира што то и даље пише(!) у Законоправилу, а колико знам – пише Милоје – ни он га (Миодраг – оп С.Р) још увек није избацио из свог превода.“

Заиста, можда Милоје не зна то што др Миодраг ради целог живота (укључујући и не мали труд његовог ментора, проф Сергија Троицког – што је посебна и чудесна прича) до данас. Али и ја на стр. 234 Законоправила Светога Саве, у преводу др Миодрага, прочитах 10. правило Антиохијског сабора. А прочитах и текстове Жељка Которанина и владике Максима, на које бих указао др Миодрагу, али узалуд је глувом довикивати. Он је сам себи довољан. И више од тога. Свезналици др Миодрагу не би било наодмет да прочита 14. Канон Неокесаријског сабора и још по нешто, пре него што пресуђује.^[16]

Миодраг 1: Каже за текст Жељка Жугића Которанина: „Тек пре неколико дана сам прочитао тај његов текст, чији закључак гласи: `Дакле, у постављању хорепископа Николаја ниједан канон није повређен, као што неће бити повређен ни постављењем и других хорепископа, уколико црквене прилике у Епархији рашко-призренској у егзилу то буду изискивале`.

Миодраг 2: Зна да је тај текст прочитао (и не само прочитао!!!) пре више од две године и саучествовао у умољавању Жељка Которанина да речи : „ниједан канон није повређен као што неће бити повређен ни постављењем следећих 11 хорепископа, уколико црквене прилике у Епархији рашко-призренској у егзилу то буду изискивале“ замени  речима: „ниједан канон није повређен, као што неће бити повређен ни постављењем и других хорепископа, уколико црквене прилике у Епархији рашко-призренској у егзилу то буду изискивале“.

Дакле, др Миодраг не бира средства, да у своју каљугу покуша увући оне који се противе његовој самовољи. Не знам зашто ми пред очи излази она језива слика из Јеванђеља по Јовану глава 8. ^[17] 

Миодраг 1: „Ко год се разишао, како каже, од `његовог духовног оца и путовође … само на тој раскрсници се такав може` са њим (тј. Милојем) `поново срести`. Зар не на раскрсници са Христом?!“

Миодраг 2: „Али за раздоре понекад веома поучно звуче речи Светог Јована Златоустог: `Постоји слога која је на штету, али постоји и раздор који је на корист`. Много пута се (на Сабору СПЦ – оп. С.Р) доносе одлуке… на штету правоверја.“^[18]

Дакле, са поменуте раскрснице, где се разиђосмо са др Миодрагом и м. Јеленом, воде два пута: један ка Христу, а други ка самопроглашеном Његовом „намеснику“ на земљи који се по речима Св. Јустина изједначио с ђаволом.^[19] Ми пут свој знамо, а Миодрагу и онима које он води у „измирење и уједињење“ са онима који папу зову „свети отац“  препоручујем да ослушну глас пророка: Врате са пута злога (Јер 18, 11). Али то је њихов избор: могу чинити шта год хоће, али им није све на корист (1Кор 6, 12).

Миодраг 1: „Не знају Грешни Милоје и његови истомишљеници да није грех желети и молити се за јединство у Српској православној цркви, и за изнутра потискивање екуменизма у њој“…

Миодраг 2: „…Страх човеку често образ каља. Дакле, без страха! А уколико они, који администрацијом хоће да нас поробе, заплаше – а ја, у овом случају, не осећам са таквима заједницу. Ја драговољно им се нудим да ме из такве заједнице (ипак, није имао петљу да доврши мисао – оп. С.Р.), која тежи римокатолицизму, Европи – ја не желим… не осећам се члан такве заједнице. Не осећам се! (Аплауз верног народа.) Хвала вам лепо.“^[20]

Сада се, међутим, др Миодраг осећа! Ако је икада био искрен и ако није осећао заједницу с њима,  а сада би да се с њима „измири и уједини“ – онда је разумљиво његово рвање са самим собом; онда је за сажаљење његово каљање у каљузи коју је сам себи ископао; онда је узалудно његово заклањање за ученост, квалификованост и титуле којима покушава да замаскира своју недоследност  и да, упркос томе, себе прикаже као чистунца.  Др Миодраг је на „ничијој земљи“ – негде између: с њима не осећа заједницу а од нас је изгледа, отишао. О, каква ужасна  позиција! Што каже Свети Владика Николај: „Ништа није несносније него налазити се између“^[21] Не остаје ми ништа друго него да се помолим Богу да др Миодраг изађе из те тешке позиције, која личи „на оног легендарног Буридановог магарца, који је липсао од глади између два пласта сена, не знајући коме пласту да приђе. Час му се један пласт чинио већи и слађи, час други. Изнемогао од шетње од једног пласта до другог, он је пао и липсао. И сав свет се насмејао магарцу као магарцу.“ ^[22]

Уместо закључка

Пре 5 година брат Милоје је сабрао „бисере“ којима се украсише Атанасије Јевтић и Давид Крушевачки.^[23]

Ево ја ћу овде покушати да саберем све врлинске речи и исказе љубави др  Миодрага,  које су одраз тренутног стња његовога духа на једно место: адвентиста, уцењивач,  застрашивач,  Титов ревносни послушник, витлач заставом са петокраком, лукавству склон, патолошки мрзитељ, примитивац, ачитељ и кваритељ језика, верски фанатик, заслепљен, огрезлик, поган, болесни самољубац,  препреден, подлац, пилићар, стрина, тешка духовна руина, дрзник,  уподобљен секташима, трућало, баснословац, сподоба, небулозник, ђилкош огавног стила, сујетни себичњак, неспособан, послушник, умишљени књижевник, похлепник за обртом капитала и профитом, гордељивац, глупи пријатељ, аутоматски непријатељ, носилац злих жеља, човек посрнуле савести, глумац, шићарџија, крстилац јарића, сићушна душа разметљиве памети, некад слепи слуга Титов а сада слуга `светог старца`, задњонамерац  вишеструког уновчавања, сујетни глумац, лицемер, циник, хвалисавац, сотвор  изопаченог лика, пропињач изнад свих врхова науке,   промотер књига које скрпљено састави, клеветник,  усмеравач  верника,  јуришник, преформулатор, пилићарски опонашатељ, гневник, секташима наликујући, самодавалац ореола, бојаџија у црно, неваспитан, острашћен итд. итд.

Тако се, дакле, тренутно осећа др Миодраг. Одиста: Достојанствено. Хришћански. Писмено. Квалификовано. Атанасијевско-давидовско-амфилохијевско-григоријевски. Докторски. Професорски. Научно-саветнички. Мудро. Најмудрије.

Онако као што је и написано: Говорећи да су мудри полудеше. ^[24]

Илустрација новинара.де

Копирање и јавно објављивање садржаја објављених на порталу „новинар.де“, делимично или у целини, у електронској или писменој форми, без писменог одобрења редакције нису дозвољени. © Новинар.де 2017