Вести

ОЛИМП (у славу култа трагедије) – представа која траје 24 сата! И још директан дан-и-ноћ пренос на телевизији (РТС 3). Тешко је за поверовати да се било која позоришна представа може пратити са занимањем у директном ТВ преносу. Па још ако траје 24 сата!

ђакон Ненад Илић, 24.09.2017 виа Фејсбук

***

Савремена цивилизација свечано је прво објавила „смрт Бога“, па „смрт уметности“, „смрт филозофије“… Остале су само техника и економија. Скоро нисам видео неки производ савремене уметности који може да изазове оволико поштовање.

У представи ОЛИМП фламанског редитеља Јана Фабра направљен је херојски напор да се смрт уметности не призна. Заиста херојски. Сатима и сатима глумци-играчи изводе подвиг од ког застаје дах. Иза спектакуларних слика насталих савременом анализом грчких трагедија стоји дуг и напоран рад. Посвећен. Посвећен у тој мери да ми хришћани не можемо да позавидимо складној заједници на сцени. Глумци и глумице су махом голи, а да та голотиња нема везе ни са порнографијом ни са провокацијом малограђанштине, па чак ни са подвученом еротиком – она је само једно од средстава за искрено улажење у проблеме људског постојања. Нема подразумевања. Извођачи су буквално оголели себе.

Глумци до изнемоглости понављају реченице док их заиста не прихватимо и уђемо у дијалог са њима, поливају се бојама, мажу уљем, рву се, играју уз хипнотичку музику и ваљају по земљи, воде љубав са биљкама и невидљивим визијама – све под палицом дебељушкастог Диониса иако се противе осталим паганским боговима. Раде све то до изнемоглости. Поштено. Сведоче своју уметничку веру.

Не спадам у љубитеље оваквих форми, али ова представа се дефинитивно издваја искреношћу и аутентичношћу.

Иза свега стоји трагедија, али суочавање са њом није лишено хумора и виталности која фасцинира. Отпор претварању човека у саставни део рационалног западног пројекта. Нешто што личи на све уметничке и позоришне побуне од шездесетих година на овамо, али лишено свега тривијалног, баналног. Откривају нам шта стоји иза сумануте културе екстазе као једине паузе у сивилу свакодневице.

Човек је ограничено али величанствено биће говоре нам, а извођачи представе на крају отворено траже признање за своје херојство али и за херојство човека уопште. Трагичног јунака.

Затим иронишу тај свој позив претварајући озбиљну и за гледаоца захтевну кореографску причу у баналну еротичну кореографију са медија као што је наш несрећни „Пинк“. Упућени се сете како је бунтовник Буњуел завршио филм о Светом Симеону Столпнику у тадашњем диско клубу. Мистичка екстаза враћа се на инстант екстазу савременог доба.

И на крају кад се Дионис, алтернатива сувом рационализму цивилизације, повуче, поручују нам – „дишите слободно и замислите нешто ново!“

А ми хришћани знамо да је једино ново под сунцем – Христос. И само можемо да се замислимо како на прави начин ући у контакт са посвећеним уметничким борцима за људскост без Бога.

Дивно је кад ти неко да повод за озбиљан дијалог. Незгодно је што те то обавезује да изађеш из сопствене млакости и подразумевања.

Велико је освежење кад се макар за неко време можемо измаћи из наших локалних (великих) проблема и сагледати проблеме данашњег човечанства. И наравно да можемо да се подсетимо обавезе светске мисије Православља. Зашто не и у култури?

Снимак ове изузетне представе требало би приказивати ако не у богословијама а оно сигурно на Богословским факултетима. Да би будући свештеници и теолози могли на време да нађу прави одговор на крик овог времена – „дајте нам нешто заиста ново!“

А то да уметници који се инспиришу Православљем могу да буду испровоцирани да нађу савремен превод византијске естетике и хришћанске слике света која би другачијим али подједнако вредним уметничким средствима као у овој представи могла да постане наш културни излазак у свет – не треба посебно подвлачити.

Ђакон Ненад Илић виа Фејсбук

https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10214703035797886