Вести

Јутрос разговарам са Чичом, дугогодишњим пријатељем – кога, деценију прогоне, највише због добра које је многима чинио. Ухлебио је један мањи град са платама изнад и оног набилдованог просека за јавност. Градио светиње, без разлике којој епархији припадају.

пише Мишо Вујовић, виа фејсбук 23.09.2018

***

Није се либио да пошаље механизацију да пробија трасе за путеве по разним селима ван своје општине. Делио је стипендије, донирао српску културу и национално прегалаштво.

Е то му се није смело опростити. Дигла се већина добро плаћених чувара Брозовог дела, од невладиних на владиним јаслама организација до Сорошових медија. Освешћивање и просвећивање отвара очи и просветљује ум. А нарад бистрих погледа и оштрог ума не уклапа се у пројекат потрошачке масе, морално обезличене, ментално умртвљене, телесно обогаљене, ограничене у размножавању, подстакнуте у пражњењу најпоривнијих подсвесних нагона, некада кажњаваних. Противприродни блуд већ дуго није девијација, изопаченост или болест, већ тренд, бизнис или пројекат, који доноси огроман профит. Његов циљ је разбијање човека као тродимензионалне личности и свођење на анималне потребе и демонске пориве.

Разголићеност карактера довела је до порнографске обнажености народа. Оскудне крпице откривају све оно што је видљиво код животиња којима крзно надомешћује одећу. Познато је који делови тела, у свим културолошки устројеним друштвима, морају бити покривени и скандалозно је неприкладно одевање или обнаженост на јавним местима, да не говоримо о званичним установама где се строго поштује протокол облачења, такозвани дрес код.
Потврда о колективном срозавању и деградацији личности жене кроз моду најочитија је на свадбама.
Највећи апсурд је то што мужеви “уживају” у голотињи својих дама, а трагикомика тог стила је када се домаћин појави на свадби са супругом и две кћерке, он закопчан до грла а окружен женским делом породице као позајмљеним пратиљама из неке агенције за пословну пратњу.

Мој пријатељ Чича носи обичне фармерице, вози шкоду фабију, пешачи по Светој Гори Атонској где је, такође, помогао обнову наших светиња – Хиландара и Испоснице Светог Саве у Кареји. Од цркве је добио ордење и признања, а од државе букагије. Колико власт брине о баштини и јубилејима најбоље сведочи обележавање у мимоходу века од Великог рата. На стогодишњицу зверског убиства руског цара Николаја Романова спаситеља српског народа у његовој голготи кроз Албанију, ни воштаницу нисмо запалили. По свој прилици и осам векова аутокефалности цркве дочекаћемо минитом ћутања.

Народ није случајно рекао да у тучи коња највише ждребад страдају. Клептомански холдинг у жутом дресу, у обрачуну са својим одметнутим, легалистички и поспано неинформисаним огранком, послало га је на вишемесечни пут у Киншасу. Већина оних којима је добро чинио испарила је попут милиона од испумпавања воде из Великих Црљана. Свака елементарна непогода некоме постане погода, као што каже народ: “Неком рат неком брат”!
Лекар светског гласа, урамио је оберсхрабрујућу поуку: “Ако чиниш добро, спреми се за последице”.
“Добро се ником не опрашта”, каже народ, поучен искуством времена.

Андрић запажа исто, бележећи мисао неког хоџе који, на упозорење да се припази од разбојника, одговара: “Не плашим се ја њега, јер му никаквог добра нијесам учинио”.

И тако редом, да не набрајам.

“Да ли би поново чинио исто?”, питам Чичу.
“А шта бих друго”, одговара кроз смех, “ако бих мењао своја начела, грешке свакако треба кориговати, али устукнути пред неправдом је исто као окренути леђа Богу. Ако човек промени суштину и одбаци своју духовну личност, све може до једне границе, али је ушао у грех из кога се не излази. Постао је неко други!”

Стога, немојмо посустати због горких искустава или лоших процена људи који су изџепарили наше срце. Урбани задах моралне трулежи и свакодневно сударање и чешање од пудерима и колоњском водом маскираног заударања сујете изгубљених хијена, које сваког јутра, чим отворе оче, размишљају како да “случајно” набасају на још неког познаника, кога би могли уврстити на листу поверилаца, не смеју нас обесхрабрити да затворимо своје одаје душе и давања.

То смо ми. Отпали од себе, подељени вером, омеђени туђом идеологијом поцепани мржњом.

“Где се налазиш?”, пита.
“У слободним српским планинама, где још има мало слободног и чистог ваздуха и ветра који ми разгони људски смог из мисли”, одговарам, док ми у ушима одзвањају речи поете Владе Канића:

“ Чувај се, пријатељу. На крају, у овом безнадежном свету, имаш само оне који те воле. Све остало је луткарско позориште.

Тешим се тиме да су око мене понори, а мој бунар плитак у односу на трагичан свет у коме живимо…”, поручује ми мој драги пријатељ, отмени боем, уз чију сам кафанску химну “Кућерак у Срему”, деценијама испраћао веселе ноћи, поздрављао мамурна јутра, празних џепова и пуне душе газио маглу људске похлепе, прескакао поноре пакости, саплитао се о сопствену наивност, не посустајући у вери да је добро бар за нијансу јаче од зла.

пише Мишо Вујовић, виа фејсбук 23.09.2018